Тамо негде далеко, близу мора, кроз прошлост и историју живела је једна цивилизација. У далекој Микени, граду краља Агамемнона, договор је пао да Троја мора пасти због части и увреда. Дигао је краљ сву своју и војску својих поданика, а као посебан шлаг на торти позвао ратнике Мормона.
Од свих ратника један беше најјачи, највештији, најжеднији доказа и победа. Моћни Ахил, којег мајка до краја не умочи у воду већ га за пету држаше. Још као малог она га учаше да је смисао живота да му сви знају име и да не буде заборављен. Хтела је мајка да га направи вечитим сином земље, што је и успела. И тако, освајајући моћну Троју на обалама садашње Турске, млади Ахил доби стрелу у пету и постаде на земљи славан.
Краљ Агамемнон постаде велики краљ, а да би и он остао на земљи лице његово златом премазаше, и кад време узе своје само та клемпава маска остаде као споменик о лику једног од краљева земље.
Ово сам вам рекао због два разлога: Како се и ми, погружавајући у воду, крстимо Духом Светим и тако не везујемо за земљу већ за небо. Тако се рађамо као синови неба, а не земље. И заиста, најслабији нам је део тела који не беше крштен. Попут моћног Ахила, коме нога остаде ван воде јер га је мајка сачувала, и ми, не крстећи се водом и Духом Светим, остајемо само месо на столу послуженом за време, као највећег предатора ове земље.
А кад смо већ код времена – сетимо се златне маске земаљског краља. А онда се сетимо лика Светог Василија Острошког, којег не опточи човек у злато већ му Бог даде време пред ноге, сачува лик његов и свете мошти његове, и славу већу од свих краљева земаљских, и моћи да се у име њега молећи Богу људи исцељују. Није Свети Василије једини. Има их колико и звезда на небу и сваки ће украшавати небо док се оно другим доласком Христовим не сједини са земљом.
Жао ми је оних који желе да буду упамћени на земљи и у земљи. Жао ми је свих краљева земље који без Бога желе временом да владају. Њихова слава је паклена, пролазна и у рушевинама које туристи обилазе и плаћају улаз у њихове куће које су сада музеји и остаци, тј. мрвице које за временом остају. Кад време опет огладни и мрвице ће појести.
Ткајмо браћо и сестре себи мердевине ка Богу крштењем и љубављу, вером и надом, јер само кроз Бога, истинског Господара времена, ми можемо време у своју корист окренути. Али тим путем нема злата, нити славе земаљске. То је трновит пут крвавих табана и леђа, где заиста ретки иду. Али ко тим путем крене, на небу за вечност сија.
Дивноо!
GOSPODE ISUSE HRISTE SINE BOZIJI PRIMI NAS POD SVOJE OKRILJE JER SI TI NAS PUT ISTINA I ZIVOT AMIN
❤️