Данашњица је човеку дала много, али му је узела све. На шта конкретно мислим?

Рекламе, окупације, забава на све стране. Не губите време док се возите у превозу, узмите телефон и видите шта има “ново”. Док чекате испред пекаре, или неког на састанку или на било који начин, немојте да причате са другима већ узмите телефон и гледајте у њега. Ту имате игрице, забаву на свим нивоима, вести и информације које желите и не желите, и још много тога.

Тако, драги моји, лишавате себе околине и стварног живота. Можда је у том аутобусу била баш љубав вашег живота, или нека лекција али сте је пропустили јер је човеку до вас било непријатно да вам приђе док сте ви “заузети” на телефону…

Није само то. Много је тих небитних информација које оптерећују ум. Осећате ли се уморни кад сте на телефону, а нисте радили ништа? Црпи се енергија из вас и ви то осетите и знате, и кад спустите телефон издахнете дубоко као да сте скинули са себе велики терет, али опет вам “ђаво” или навучен ум не да мира па после краће паузе вратите телефон у руке. Ето где је проблем ваше нервозе, бар у већини случајева…

Кад требате да одете негде или урадите нешто ви осећате да немате снаге јер вас је лењост заробила, и то одложите. Тако човек не зна да се организује и где ће пре па стално кука како нема времена.

Поробљени смо телефонима и то без икакве присиле. Узели смо својевољно чиповане направе у руке и причамо како нас то наводно није одвојило од Бога, а знамо да јесте. Такође оправдавамо себе како не би прихватили прави чип, а телефон не остављамо ни кад идемо у тоалет.

Ето је једна замка ђавола у коју се сви упецаше…

А ја? Где се ту ја уклапам? Зар смем говорити ја којег има на све стране на интернету?!

Ја, драги моји, узех у руке ово зло и главно оружије непријатеља не би ли отрезнио бар неког од вас. Не бих ли бар неког ишчупао из ове матрице за испирање мозга и тако спасао зомбисања бар још један ум. Јурим, газим, цепам на све стране и будим народ, а онда ћу са великом радошћу бацити ово зло у ватру! Још мало ће трајати моја мисија, а онда ме више нема…

Ехх… Само да ме Бог поживи да дочекам тај дан кад ћу се отрести овог окова, и да дође брзо. Хвата ме радост на ту помисао да немам ни јутуб, ни фејсбук, ни инстаграм, ни вибер, ни телефон, ни интернет…

А ви знајте: Ако је отац Предраг на интернету то не значи да га одобрава већ да схвата прљаву игру непријатеља Бога и човека, па је решио да крене у рат и не да им све на тацни.

Сад кад знате, а ви ограничите себе и ваше ближње на ово зло. Кад год можете оставите га. Обришите све игрице и залудне умоиграрије из њега. Користите га минимално и то за добре ствари.

Јер знајте – ова направа је направљена да краде људима душе, узимајући им време за спасење нудећи им игру!