Човек се не треба везивати ни за шта на земљи. Господ говори и учи нас о богатству које, на жалост, спутава и спотачиње људе који иду ка спасењу. Богатство не мора бити само материјално. Жене су склоне да кажу: „Само нека су деца жива и здрава“. Управо време у коме смо тренутно говори колико нам је здравље битно.

Ми смо непрекидно на ивици ножа. Мислимо, због наше гордости и егоизма, да смо јаки, имамо све што нам је потребно: посао, кућу, ово и оно… Али све је то нешто што нас удаљава од спасења, уместо да буде средство само по себи. Наравно да треба имати материјално, треба имати породицу, јер човек је биће заједнице, треба имати новац, јер у крајњем случају њиме можемо нешто урадити, некоме помоћи; али не сме то да нам буде циљ. Онда када нам породица постане циљ, кад нам је кућа, новац циљ, онда нам је спасење у другом плаану.

Познајем људе који су као млади скакали из авиона падобраном, показујући храброст, слободу живота: „Овај живот је мени дао Господ да га користим на сваки могући начин, показујући храброст да идем кроз њега!“

И, деси се да човек успе у послу, има паре – и неће више да скаче падобраном:„Шта ако погинем, а тек сам нешто зарадио. Сад тек треба да живим“. Па зове докторе, они му у кућу долазе да га прегледају, па се повлачи… Значи, то богатство њему није било на спасење него му је било на штету. На осуду.

Не смемо да дозволимо ничему  да стане између нас и крста!

У посланици коју смо данас читали, апостол Павле говори: „Све ми је дозвољено али није ми све на корист!“

Па и ови удови што су нам дати, ове руке, ноге, глава – дати су нам да нешто чинимо, да некоме помогнемо, да се уздигнемо ка спасењу. Па, нећемо ваљда да будемо са блудницом, него ћемо те руке да користимо да загрлимо једни друге, да благосиљамо једни друге, а не да тучемо једни друге.

Ова уста су намењена да славе Господа, да певамо, па и ако погрешимо, неће Господ да нас сасече мачем. Битно је да сви певамо из срца и душе. Уста не треба користити за оговарање. Ум искористимо да би се уздизали ка Господу, а не тако што ћемо смишљати сплетке, замке, оговарања…

Ноге треба да нас воде у цркву, а не у кафану. Наравно, лепо је ићи и у кафану, и ту је „екипа“, али кад је то здраво.  И ми ћемо се после Литургије окупити, послужити, у славу Божију.

Прво и основно јесте недељно сабрање.

И Христос је рекао богатом младићу: „Пођи за мном, остави своје богатство“. Тим речима му је само показао колико је он заправо роб тог новца, а не да  му новац даје потпуну слободу, како је младић мислио.

Погледајте богате људе, колико су они ограничени у слободи из страха да их неко не опљачка, не убије, а ми, обични – шетамо, ходимо овом земљом, не надима нас ништа..

Зато браћо и сестре учимо јер, видећете и у наставку Литургије да ми свештеници кажемо: „Сваку сада животну бригу оставимо“. Заборавите све, све проблеме, Господ их јако добро зна. Молите се и препустите бриге Господу. Господ ће ту нашу молитвицу примити ако је из срца.

Сваки човек мисли да је рођен да буде херој, да је он онај изабрани; то нам је од гордости, то нам је од ђавола усађено. Али, ми јесмо личности и можемо много тога да урадимо, а за то је довољна молитва чистог срца.

Црква Светог Николе у етно селу у Великој Плани, 31. јануара 2021.