Данас су задушнице. Дан који је одређен за обилазак гробова и давање помена упокојенима. Треба скувати жито и понети са вином на гробље. Ако видите свештеника позовите га да очита кратак помен. Ако пак свештеника нема прочитајте молитву за упокојене споменувши имена упокојених.

Прво шта се ради када се оде на гробље је кађење. Пали се кадионица и кади се. Након тога се целива крст па тек онда пале свеће уз спомињање имена. Ако поведете децу, а требало би да их водите и учите како се брине о упокојенима да би се и о вама бринули а и њихова деца о њима, не браните им да ходају по плочи гроба или месту починка. Увек сам имао осећај кад моја деца ходају и играју се на гробу мог оца да му седе у крилу и да се играју са њим.

Према упокојенима се треба односити као према одсутнима. Онима који су живи али тренутно нису ту. Одржавати њихову посмртну постељу тј. гроб јер ће их одатле васкрснути Господ у дан свог доласка. Увек ми је тешко падало када видим гробове зарасле у трави, накривљене споменике обрасле у маховину. Зар нема нико да их обиђе?

Тако сам се једном уздрмао у духу гледајући гроб једног јунака, који није био достојан да буде гроб најљућег непријатеља. Док сам чекао људе да дођу поплевио сам мало траве и покупио ђубре около. Питао сам се да ли овај јунак има неког свог и ако има какви су то људи. После неког времена стигао је одговор на моје питање.

Приликом неког ручка упознао сам много људи међу којима су били све бизнисмени, добро стајаћи и сви у скупим сјајним оделима. Скупи сатови и скупа кола, а уста пуна хвале. Једва сам чекао крај тог ручка, а све време сам се питао зашто ме је Бог ставио у њихово друштво кад нема покајања нити жеље за Богом већ само материјално. Један од њих, видећи да сам запостављен,  хтео је да ме укључи у разговор рекавши да он вуче корене из тог села где сам ја службовао. Питао сам га за презиме и на моје запрепашћење као и осталих, питао га да ли он има неке везе са тим покојним јунаком.  Потврдио је и рекао да му је то прадеда и да су му сви ту сахрањени. Онда сам ја почео:
“Гледам вас овако све за столом лепо обучене, окупане и дебелих новчаника. Мислите да ако имате више тог папира да имате право судити свету. Не знам по чему сте познати али знам по чему нисте. Био сам ти прадеди на гробу и плакао кад сам видео на шта личи гроб јунака којим се ти дичиш. Чупао сам траву на гробовима твојих очева питајући се каква су незахвална деца овог јунака. До сада сам се питао зашто ме је Бог казнио и ставио у ваше друштво да слушам како се хвалите послом и парама, али сам увидео да је то да будем глас твог деде који те упозорава и укорава да више његово име не спомињеш. Ниси достојан. Није он тако замишљао своје потомке. Боље да си ми овде дошао у тренерци или радном оделу а да ти је гроб деде и родитеља оплевљен, са свежим цвећем, него овако како сви заједно седите ту. Кад се тако старате о гробу што захтева да се оде једном у пар месеци, могу мислити колико се молите за упокојене, што захтева сваки дан. Извините што вам то рекох. Нисам ја из ове приче. Идем у село где је нама сељацима и место, а ви останите ту и наставите да се лажете и мажете.”
Бог нек ми опрости, али нисам могао да издржим.

На задушнице те године идем ја по гробљу кад тамо, код тог јунака, онај исти човек. Нисам га препознао. Био је у тренерци са својом женом и децом. Плевили су и донели цвеће. Исправили накривљени споменик и четком је стругао маховину. Поздравио ме је и ја сам пришао. Очитао смо помен и наравно попили ракијицу за душу покојника а за гушу нас живих. Од тад, па и данас, гроб је увек остао уредан.

Испричаћу вам и другу причу, која је била на гробу мог духовника, оца Герасима жичког. Био сам у Врњачкој Бањи и одлучили смо да одемо до Жиче да се поздравимо са нашим оцем Герасимом и да му очитам помен на гробу. Дошли смо тамо и била је ту моја попадија, деца, мајка и бака. Видели смо да кандило не гори. Мало почистили око гроба и ја сам рекао да кандило мора да се упали. Моја мајка је потражила уље јер у чаши није било капи уља, а била је пуна паучине. Нашла је уље, али немамо шибицу. Одједном се кандило само упалило. Била је пуна чаша пламена. Сви смо гледали са неверицом да то видимо. Жене су почеле да плачу, а деца да се радују. Рекао сам мајци да само долије уља.

Као што вам рекох, односите се са покојнима као да су живи али тренутно одсутни. Још вам штошта имам испричати… Сад се идем спремати за Литургију и парастосе.

Бог да душе прости свим нашим упокојенима.

(08.10.2022.)