А другом приликом решим ја тако исто да обиђем гроб свог духовника. Како сам и навикао да очитам помен и наставим даље. Ни кад је жив био нисам прошао да нисам свратио, па ни сад кад се упокојио. Колико ме је за живота учио тако је и по смрти својој.

Сећам се кад је умро да су духовна чеда долазила код њега у келију да узму неку ствар, да нас подсећа на њега. Једном сам му са мора донео велику шкољку и он је држао на столу. Каже ми: “Сестре кад уђу код мене оне шта им се свиди то и узму, а кад су виделе ту шкољку хтеле су и њу, али сам  рекао да је то моја пљуца и да ја ту пљујем па је нису дирале. Тако сам је сачувао.”

Био је довитљив. Желео сам ту шкољку коју сам му поклонио а он је волео, али је неко већ био узео. Тако да сам ја добио један свећњак у који често палим свећице навече. Но, напоменуо сам оцу Јакову да ми остави нешто старчево ако нађе.

И тако су пролазиле године… Ишао сам у Бању и требало је да свратимо, али се задесило да сам заборавио да понесем епитрахиљ. Без тога нисам могао помен да му учиним па сам продужио даље. Било ми је криво што сам га обишао па сам рекао мојима да ћемо у повратку свратити. И тако и би. Но, ми увек прво свратимо до Жиче и купимо природни сок који они праве и помолимо се. Сестра која ради у киоску ме позове и каже да је отац Јаков оставио нешто од старца за мене. Узео сам кесицу, кад унутра старчев епитрахиљ! Узео сам га и сишао доле да му очитам помен.

Ето како се мој старац брине о мени иако није физички са мном. И епитрахиљ ми пошаље ако ми треба…

Тако посебан однос сам имао са њим. То је однос који је у изнад родитељског. Неко кога ћете се сетити пре него ли направите неку глупост и неког кога увек са собом носите .

Зато ја и вама овако. Да и ми имамо такав однос, иако се нисмо никад видели. Да се увек у Литургији сетимо једни других, а и кроз живот носамо…

(08.10.2022.)