Висибабе!

Но… Сад сам био да причестим једног деку који има преко деведесет година. Бака је у болници јер је имала инфаркт. Деда више не прича, одбија храну и легао је у постељу. Пате једно за другим… Она стално пита за њега, а он до скора за њу. Сад је утихнуо…

Треба ускоро и она да изађе из болнице и да буду заједно. Деда не реагује на наше гласове али ће га њен глас пробудити. То је, драги моји, љубав. Kад постанеш део некога тако јако и силно да осећаш све што тај други осећа.

Сад можете да разумете како су Свети то постали. Толика снажна љубав за Господом да постану део Бога, тј. обоже се, и зато ни зуб времена ни влага ни црви и земља не дирају човека јер је Бог у њему. Зато га смрт не убија већ успава до оног дана суда.

Дакле, одговор је љубав. Силна љубав. Таква да боли…

А ето у њиховом дворишту висибабе у пуном цвату. Најављују пролеће. Најављују живот вечни – за неког данас сигурно, а за друге једног дана. Но, кад год дошао анђео по нас, најважније је да смо живот провели волећи…