Ето и нас, негде на кутку мора, спремни за препотребни одмор!
Нађосмо ове године неко чудно грчко село. Живо сеоце, а ван њега неку бараку на обали мора. Нигде никог!
Нема туриста, а скоро ни људи. Даде ми Бог баш то што сам Му тражио.
Ова моја столица је ту чучала недељу дана, чекајући ме рано ујутру и касно предвече.
Ваљда човек, кад га бриге море, дође на море. Можда је тако и настала та чудна српска реч. Па шта су друго него море, од суза сачињене?
На море, како год, увек понесеш и своје море, илити бриге. Било да је за децу, пријатеље, парохију, народ… Некако непогрешиво увек прво спакујеш њих, па онда ствари. За њих увек места има.
Но ја поведем и Бога са њима. И за Њега мора бити места. Што да одем на море без Њега? Ово је храм Његов! Он га је створио да Му се и ту обратимо. Величанствен храм.
Ја углавном, поред зидина нашег градског храма, Њему се молим на њиви и у воћњаку, али и у пчелињаку, а ето сад и на мору.
А мисли само теку. Бистре попут планинског потока, питке попут дубоког кладенца, широке попут овог мора, само се, као плима и осека, слажу једна на другу.
Ех… Ваљда зато што сам се удаљио од буке, па могу чути Његов додир који као шапат долази.
Написао сам много мисли. О свему што научих и што ме мори. Једном сам на плажи три сата писао без престанка. Ивана и Павле поскакују, чекајући да завршим.
Хоће то кад се све стиша некако. Онда се боље чујемо и разумемо.
Сад схватам Светог Владику Николаја, који написа „Молитве на језеру“ у Охриду, док је гледао тај нерукотворени храм Бога Живога…
Препоручујем и вама, не море, него тиховање, ма где год били. Не плаже пуне већ много пута испричаних прича, већ оне дубине морске које запљускују наш ум и отварају га, чистећи гангрену сопствених талога.
Но ето… Хтедох то са вама поделити.
Богу хвала на тренутку предаха и на овом светом месту…
Морам рећи да сам нестрпљиво чекао повратак. Далеко сам, а борбе и даље трају. Нема стајања, јер непомјаник никад не одмара, па чак и кад иде са нама на море, да нас мори ноћним и дневним морама…
Ах, то море… Свакаквих ту ала и дубина има…
