Шетао сам тако на површини Месеца. Мислио сам да ћу и ја светлети пошто и он светли, но светлост није прелазна. Ипак сам за то морао сам да се побринем.
Гледао сам тако Земљу са Месеца, па тако помислих да на тој дивној плавој планети људи нису плави. Ето како рај у души не овиси од раја у коме се човек налази већ из душе његове долази и плаветнило и светлост а и црнило његово.
Кад сам схватио то да свет(л)ост не овиси о месту, онда ми је било свеједно да ли шетам у мраку или дану, док год ја своју светиљку у себи носим. Па сам схватио, одмах затим, да што је светиљка у мени јача то ја више светлим, а самим тим и простор око мене.
И тако у смирењу, молитви и љубави купах светло у души својој. А онда на своје изненађење видех људе који светле и јаче од мене. А тад схватих да месец светли не због себе но због нас.
Тако драги моји правимо рај око себе јер из стања душе излази. Уместо тога не правимо рај око себе јер ћемо на крају ми у њему бити вишак. Мрачит ћемо и ширити таму страха, очајања и себичности!
То је проблем са путницима. Где год пођу увек себе са собом поведу!
Зато знајте да је овај свет рај или пакао у зависности од вас самих, а не околности или места боравка…
Нека се ваша светиљка у вама светли па ћете тад и другима показати јасан пут и излаз из тешког стања.
П.С.
А, да.. .Открићу вам још нешто: Нисам ја уствари био на месецу, него је месец у мени и у мојим рукама.
Свако добро.
0 Comments