Сећам се овог лета и врелине жеге. Стојао сам у сред малињака и припремао их за бербу. Био сам сам…

Малине као бобе се још нису појавиле. Само зелено здраво лићше које је наговештавало благородан род. У јутрима тих малина, док је сунце било у свом зениту, обливао ме је врућ зној. Кипило је са мене и падало на земљу која жедна одмах упије.

Леђа су ме болела од терета самог себе и немогућности да носим самог себе онако како бих ја то желео. Тако ограничен био бих погурен и размишљао да ли ће се мој труд исплатити. Да ли ће окопавање, прскање, заливање, заламање, орезивање, кошење – дати свој род, и да ли ће моје ограничено тело то уопште дочекати..

У том тренутку видео сам да се лишће помера и чуо шуштање како се лист од лист додирује. Схватио сам да је то наговештај долазећег поветарца који струји кроз плантажу. Усправио сам се и скинуо шешир. Зажмурио сам и усправио леђа и главу чекајући најављени ветар који ће ми жегу умирити. И десило се…

Ветрић, тако мали и тихи је миловао моје лице и струјао кроз моју косу и браду. Какав осећај и освежење. Тек толико да скинем зној са лица, уздахнем дубоко и наставим са поменутим радовима у и по земљи…

А плод? Да ли ћу га дочекати?!

Има неко и после мене. Нек се они сласте и гозбе ту где се не трудише и не радише. Јер сам и ја тако пре њих се сластио и киселио трудом туђим…

Хвала Ти Господе за сваки поветарац живота мога!