Питање које себи поставља сваки млади човек: “Која је моја сврха? Где је моје место под сунцем?”

Кад је човек млад и његова енергија је на врхунцу, али његов компас још увек није одредио смер кроз живот. У почетку лута. Показује снагу али је троши узалуд. Дође смутња и многа питања. А младост има и наличје, а то је недостатак искуства.

Онда креће одрастање и избори. Често су ти избори погрешни. Онај који има неког да га посаветује тај је срећан и уз мало послушања наћи ће свој смисао. Но, сложићете се, много ако не и све потиче из породице. Куда су те родитељи окренули, како су те васпитали, да ли су те уопште васпитали, итд.

Све ово итекако има удела у животу младог човека. Неки пак нису имали среће да имају родитеље и неког ко би бринуо за њих. И по самој статистици највећи проблеми потицали су од оних из растурених и хаотичних заједница.

Има деце која су и без родитеља нашла свој пут, а и оних који су упркос родитељском труду и старању скренула у пропаст. Можда ти родитељи нису тако хтели, а можда нису умели. АЛИ (увек има то “али”)…

Чињеница је да смо формирани од стране породице и да имамо неке ожиљке из детињства, било да су нас много чували или нису уопште. Било да је до нас или до животних ситуација. Но свако је на неки начин формиран. У једну руку то је савршенство: не постоји две исте особе на свету. Па чак и да узмете ДНК-а и клонирате човека, тај човек би морао да прође све што је и овај први у свакој секунди и у индетичном интезитету да би се на тај начин формирала личност, која опет не би била идентична.

Видите, једног човека не чини ни одело ни било шта друго осим једне ствари: ИЗБОР! То је оно што личност чини посебном. 

Сад би неко рекао да неко и нема избора али то није истина. Увек имамо избор!

Некад је избор и пропаст али је избор. Нема изговора за нерад и зло. “Нисам имао избора!” Наравно да јеси али би те коштао много, али си га имао.

Један свештеник, нажалост заборавих му име, ухваћен је од комуниста и наређено му је да одржи говор и обрати се свом народу. Добио је папир и добре батине. Окупили су народ и ставили га за говорницу. Народ који га је волео је гледао и стрепио од речи које ће изаћи из његових уста. Он је гледао папир на коме је писало: “Другови и другарице…”, и у лица људи који су са слутњом очекивали да вођа њихов поклекне под својим мучитељима, али опет надајући се да ће надвладати страх и уз храброст показати да су и дела иза речи и проповеди које је говорио годинама уназад.

Гледајући народ и своју попадију, и децу, и папир – мислите да му није пало на памет да каже: “Ја немам избор”?!

Отвара уста и говори: “Другови и другарице. Христос Васкресе!!!” Трибине народа су одговориле: “ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!”

Сузе и радост су обасјале прво његово, а онда и лица људи у гомили.

Њега после тога нико никад није нашао, али он ће судити и мени на јачини мојих дела и речи јер је тим избором купио карту за Царство Небеско. Судиће и својим џелатима! Небо је добило још једну звезду! 

Прихватио је пре славну смрт него ли сраман живот и погледе народа и породице своје и стид животни.

Тако и та наизглед идентична личност увек има избор који потврђује његову слободну иконичност и моћ избора којем и Бог мора да се повинује. Да… И Онај свемоћни даде човеку такву власт и себе ограничи да никад не иде против воље и избора човека.

Као што ће и родитељ учинити све да спасе дете, тако ће и Отац са небеса. Али без обзира на све човек је тај који мора рећи Богу: “ДА!”

Но кад млад, а неискусан човек крене у свет и почиње да одлучује, тад крећу и проблеми са којима мора да се суочи. Али ту нема ништа спорног, тако је и то је! Жалби нема!

Е сад долазимо до оног ,,АЛИ”. Ако човек не нађе решење он ће тражити док не нађе замену. Тражиће решење било где и у било чему док не буде “довољно близу”.

Наћи ће начин да заташка време. Да се прави заузет и покуша да изигра смрт. Но и то је избор. Било материјално богатство или моћ или власт; или породица или љубав према некоме; или служење некоме или нечему; или у самоћи или у неком пороку, страсти или лажи; или у моралу и хуманитарним акцијам;, или у забави или у било чему што се на овом свету може наћи – све ће то без обзира колико био велики у томе што ради, смрт да поништи и надвлада.

“Све је лаж”, што би рекао Тома Здравковић. Све изузев Бога и сједињења са Њим, што нас једино чини победницима смрти.

Сад ће неко рећи како може морал и помагање другима бити лаж? Па може. Многи то раде да би их људи видели и хвалили. Гордост.

Има и оних који то заиста мисле, али ако то раде у име доброчинства опет нема смисла. Нахранили су људе да би умрли сутра, а и сами су умрли. Одгодили су само дан њихове смрти. 

Но, кад је човек сједињен са Христом и у Христу, он постаје Христов и тако Христос делује кроз њега у овом свету. Он онда не храни људе земљом које је изнова гладан, већ их храни хлебом вечности и водом насушном и непресушном. Напаја душе других и тиме и кад умру неће умрети за мрак већ за ВЕЧНИ ЖИВОТ!!

Није ли боље нахранити човека заувек уместо за један дан?!

Сећате ли се када је Христос нахранио пет хиљада људи са мало хране и због благослова су сви били сити? Мислите ли да ти људи никад нису јели опет? Већ су сутра доручковали, али су речи Господа храниле милионе људи после тога вековима. Душе су им биле сите.

Устрептала душа тражила је још речи које од Бога долазе: “Благо онима који плачу јер ће се утешити; Благо онима који су сиромашни јер је њихово Царство Небеско; Благо кроткима јер ће наследити земљу; Благо милостивима јер ће бити помиловани; Благо онима чистог срца јер ће Бога видети; Благо гладнима и жеднима правде ради јер ће се наситити; Благо онима који мир граде јер ће се Синовима Божијим назвати; Благо прогнанима правде ради јер је њихово Царство Небеско; Благо вама ако вас осрамоте и прогоне и кажу на вас свакакве лажи мене ради. Радујте се и веселите се у тај дан  јер је велика ваша плата на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас! Ви сте со свету, ако со обљутави, чиме ће се осолити?!”

Ове речи треба да буду уписане у свачијем дому и срцу. Да свако вече са утехом легну и да се ујутру ободре, да као молитву говоре целога дана и науче децу овим речима. 

Видите да човек не живи од земље и за земљу већ за Живот Вечни. За то смо саткани.

А онда и само онда када Христа уселимо у срце и душу своју можемо и да чинимо доброчинства и будемо морални, а и исправљамо и исцељујемо сваке ране примљене током одрастања. Неко би рекао: “Како можемо имати прво Христа па тек онда бити морални, зар није обрнуто?!” Нажалост, или боље рећи на срећу, није. 

Дође човек грешник и први пут уђе у цркву и ја га, ето, на једвите јаде примолим да крене у цркву на Литургију. Како му се то свиди, Литургија почиње да га обузима и делује на њега. Почиње да га мења. Да га трансформише у човека и личност. Почиње да се каје, тресе, мучи док не преломи да то буде његов живот. И тако постаје све бољи и бољи. У животу то углавном иде руку под руку.

Како ти Христос долази у кућу сваки дан тако ти чистиш и сређујеш јер те је срамота да Бог борави у нечистом телу. Док се напокон Господ не усели у тебе и од тебе не начини свој дом. Онда, драги моји, крену и други да се усељавају. Људи који желе близину Божију, животиње, цвеће и свако живо биће које служи Богу живоме.

А где Господ борави ту зла нема. Ту мрак бежи и светлост осветљава.

На мачу Светог Деспота Стефана пише: “Научи мрак да сија!”

Опасност да морал буде услов за Божији долазак лежи у томе што се одмах и пре Бога у нашу душу усељава гордост и прелест. Руку под руку улазе и држе врата да, кад Господ крене да куца, не пуштају Га унутра. Гордост ти прича да ниси достојан, а прелест да си предостојан и да нико није достојнији од тебе. Да имаш потпуно право, јер си дуже у цркви, да судиш ко јесте достојан, а ко није или кад јесте достојан. Гордима приличи осуђивање и највише оптужују друге да су горди. Тако лопов мисли да су сви лопови, лажов да су сви лажови…

Надам се да сам вам објаснио замке и начин приступања животу. Дакле, имате право да изаберете и пустите Господа у свој живот тако што ћете коначно и без изговора кренути на Литургију! Ето га решење. Остало ће Господ урадити.

Он кад дође у кућу вашу да се одмори скрене ти пажњу на прашину и паучину и тако сређујеш дом свој зарад заједнице са Њим.Тако сам ја драги моји нашао свој смисао и решио да будем један од оних коме ће бити благо и да се насити, утеши, помилује, који ће се међу синовима Божијим наћи и наследити земљу и Царство Небеско. Радоваћу се у дан када ме осрамоте и прогоне Христа ради јер већ чујем како дукати на небу звецкају.

Него… Шта ћеш ти бити кад порастеш?!