Кад видимо неке ствари окренимо главу! Правимо се да их нисмо видели! Можда прођу?!

Кад нагрну проблеми, а ми ставимо главу у песак! Можда прођу?!

Но, за оне друге који не желе да се предају и одспавају живот плагирајући туђе речи, а не показујући своју личност на делу, како се борити?

Како се изборити? Да ли се и како може победити?

Нећу вам писати фразе и теорије: шта би било кад би било, јер да је тако не бисмо дошли до овде. Не бисмо постављали та питања. Рећи ћу вам конкретно и отворено.

За проблеме који не овисе од вас, за које нисте сами криви већ их је ситуација сама креирала, можете само да се смирите и смирењем схватите да то није крај света. Тешко јесте. У датом тренутку се чини и претешко и ниједна реч вас не може утешити. Али верујте на реч да то није крај.

Никад није у животу ноћ била само ноћ, а ни дан само дан. Ноћ и дан се смењују цео живот. И после ноћи смрти дан ће бити тај који ће бити вечан. А ноћ?!

Ноћ је најмрачнија пред зору. Зато стисните зубе и отворите очи јер ће зора ускоро сванути!

Уколико сте сами направили проблем онда треба подвући црту. Рећи себи у огледалу, себи у лице: ДОСТА ЈЕ! ЖЕЛИМ ИЗЛАЗ!

Ако то заиста зажелите већ сте решили пола проблема! Сад само треба удахнути дубоко и спремити се за узбрдицу.

Одмах ћу вам рећи да неће бити лако. Ноге су навикле да стоје. Утопиле се у асфалтни песак. Окоштале се од стојања у месту. Да би проходали ноге мора да се преломе. Онда наступа упала мишића и жуљеви и мучнина.

Неки гласови ти говоре да си слаб, да не можеш, да се предаш, да си погрешио што ниси остао где си био, да си сам…. Али то је само ветар који лаже.

Ускоро ћеш ти проходати и онда ћеш ићи низ ветар и он ће ти служити подвијеног репа и спуштених рогова. Али за сад и заувек кад ти буде тешко: иди КОРАК ПО КОРАК!

Само једна нога испред друге; полако па одмори, па направи болну гримасу па онда још један корак. Само док се не попнеш на брдо.. После је све низбрдо.

А кад наиђе ново брдо, твоје ће ноге већ радити и саме корачати и неће те болети због успона. Јер ће те стално тешити да после сваког брда има низбрдица, и обрнуто.

Кад сам ја научио тако да идем ноге су ми утрнуле од ходања. Жуљеви се стопили са стопалима. Више нема бола. Више ноге и не осећам.

Али не губим сећање на то колико ми је тешко било да направим тај први корак ка себи, ка животу, ка Богу!