Данас у парохији нови живот звани Алексеј! Морао сам да га узмем и благословим његов долазак. Да га помиришем. Мирише на ново и тек распаковано… Еејј, биће човек од њега једног дана!

Шта то човека веже за једно такво биће? Да ли то што је потпуно чисто, или немоћно или мало или све то заједно ? Kако год, љубав је везиво између нас. И то се ту највише види. Нема већег смисла него тог да се беба роди за Васкрс. Беба и јаје. Као поезија са пуно стихова који прожимају сам корен живота све до небеса…

Да вам не причам како сам у кућама после сахране неког ближњег осетио хладноћу, тугу и немир који траје годинама наког губитка. Размишљам и причам са Господом: “Шта Господе треба да се деси да ова кућа оживи поново као некад?” Увек ме изненади са лакоћом решења и једноставношћу одговора.

Следеће године дођем да светим водицу кад људи радосни и озарени. Просто не верујем. Улазим у кућу, а тамо топлина. Није више хладна као у замку неком већ брате, сестро, топлина дома. Ваздух мирише на омекшивач и неки специфичан мирис. Уђем у дневну собу – кад тамо креветац и у њему разлог њихове среће и радости. Беба! Није завршила школу, не зна како се зове, није свесна себе, а утешила је кућу боље него што сам ја свештеник школовани покушавао годинама. Надрекла ме је. Мир у кући и у души. Насмејем се и ја и погледам у икону и захвалим се Богу што ми је одговорио на питање. Смрт се животом теши!

Ето зашто је данас много туге и хладноће. Нема довољно беба на овоме свету! Мајчиног загрљаја и млека из њене дојке. Очевих крила, бакине кухиње и дединих прича.

Уздахнух и ја с тобом… Рађање живота јесте слављење нашег највећег празника, Васкрсења Господњег. То је икона тог празника. Свака мала беба је жива икона новог живота и утеха стараца у смрти.

Христос Васкресе!

(18. април 2022)