Скорије је била садња воћа код мене и од свег воћа посадио сам највише трешања. Од свега по 20 стабала али трешања 40. Зашто толико трешања?

Кад смо кренули да причамо о трешњама свима су очи зацаклиле и свако је имао неку причу о томе. Ово је моја:

У Врњачкој Бањи иза поштанског дома има једна шумица. Ту сам шуму познавао као свој џеп. Није била мала али ја јесам. За мене је то било изобиље маште и игре, попут џунгле. Играли смо се рата, јурке, жмурке, санкали, смишљали страшне приче, купили пужеве и да, мени омиљено, крали смо трешње.

Била је једна огромна трешња кад се крене путем према гробљу. Недалеко од ње била је трошна кућа и један деда са штапом који је седео испред. За тог деду кружиле су свакакве легенде. Од тога да је побегао из луднице, да је убио породицу, хватао и продавао децу – до тога да има посебне моћи.

Кад год би почели да их једемо он би некако неспретно трчао према нама и ми би скакали са дрвета и бежали. Од њега смо се много плашили, али су те трешње биле најслађе.

Прошле су године и тај свет је остао далеко иза мене. Једном сам, дошавши кући, кренуо стазама детињства и тако дошао до трешње. Некада се чинила великом. И даље су ми гране познате. Видех деду како седи и реших да му приђем. Питах га да ли ме се сећа и да нас је јурио, а он рече да се сећа деце и да она више не долазе. Питах га што нас је јурио, а он рече невероватан одговор: ,,Хтео сам само да вас замолим да мени наберете мало трешања.”

Били смо деца… Било је лепо. Та трешња је пала, а деда умро. Сви смо одрасли и то је остало само сећање. Но, сад је време да нашој деци пружимо сећања на дрво и ово дивно воће.
Имате ли ви успомена на трешњу?