Све што човек научи, то је на почетку његовог живота. Остатак живота ради то што је научио. Веома ретко се мења и то под нужношћу која га притисне. Ако га кратко стисне он се брже врати на своје навике. Ако ли пак невоља дуже остане, већа је шанса да ће се померити или променити.

Но, човек је такав какав је и да живи хиљаду година – свих хиљаду би такав био. Зато је довољно и мање од сто година за човека, а и за нечовека, да покаже и уради оно што може.

Али човек чини као да сутра неће умрети, прво његова чула, тело, страсти, жеље, па онда и он сам. Kако живи тако и греши. Живи као да има читав миленијум на располагању, а исто тако и греши, па све рачуна да ће се променити кад пређе деветсто година и свој живот приведе крају.

Заиста вам кажем да су многи за једну годину живели и добра учинили више него што би неки у хиљаду да их имају.

Дакле, схватимо да је живот кратак за глупости и за пропадљиве ствари и да још колико данас свом постојању дамо смисао тако што ћемо учинити корак ка промени и добром делу. У супротном, и да нам се да хиљаду година, џаба ће нам бити. Бићемо исти такви све време…