Живот је у ствари пут… Пут са почетком и повременим пунктовима поновног рађања и повремене смрти. Може се родити човек више пута у животу: са сваким добрим делом, речју, рођењем деце, а и Духом Светим.

Но исто тако може умрети више пута у животу: кад нешто изгубиш, кад ти неко умре, остави те, кад погрешиш и на крају, кад физички умреш. Све се то превазилази, али сад нећу о томе. Сад ћу вам рећи нешто друго.

Ако је живот пут, а човек путник, Бог није само циљ већ и путар! Као што капетан води посаду и путнике преко океана упркос олујама тако и Бог води рачуна да на том путу људи не залутају.
Ако је то тачно, зашто људи залутају у току живота?

Божија делатност није да брани људима да раде шта хоће већ да одржава и поставља знакове поред пута који ће нас упозоравати и усмеравати у правом смеру.

Опасност на путу!
Опасна кривина!
Вози спорије!
Рупе на путу!
Животиње на путу!
Стоп!
Литица!
Погрешан смер!
Одмаралиште за двадесет километара!
Првенство пролаза!
Итд.

Дакле, сви знаци нас упозоравају, али као и у саобраћају људи не хају много за упозорења. Њих нажалост постанемо свесни тек кад паднемо. А да је и тако ми би водили рачуна следећи пут, а ми опет и опет у исте рупе, стрампутице и грехове упадамо. Све као ми имамо дојаву да ћемо кроз шуму пречицом пре доћи до циља! Тек постанемо свесни кад се изгубимо у мрачној шуми да смо залутали!

Али Бог у мрак не поставља знакове из простог разлога јер их по мраку не би видели кад их нисмо ни по светлу видели, али у мрак Господ поставља светила! Та светила јесу они који су можда једним делом свог живота били у мраку и научили су да сијају и тако одгоне мрак. Те што највише сијају Бог шаље у најдубљи мрак не би ли још неког покајника спасили вечног губитка. Зато смо ми сви ту где јесмо. Неко је знак, неко у мраку, неко путоказ, неко мрак, а неко светло.

А од свих знакова и путоказа најмилији су ми ова два:
Ја сам Пут, Истина и Живот! (Јован 14:6)
Ја сам светлост свету; ко иде за мном тај неће ходити у тами, него ће имати светлост живота!(Јован 8:12)