Мој деда Стева је, гледајући мене кад сам се играо као мали, рекао да ћу писати књиге. Знали су сви да деда Стева не говори пуно и глупо већ мало и пробрано…

Но, гледајући мене, тешко да је ико могао рећи тако нешто. Ни ја сам не бих рекао да је то икад могуће.

Из српског сам увек имао двојку, и то због рукописа😒. Брига је наставницу било што сам ја прошао кроз рат и што сам први разред завршио у Хрватској учећи латиницу само. Рукопис је форма, а речи су суштина.

Моја мајка је причала како је једном звала та иста наставница српског и рекла како сам написао најлепши састав који је она икад читала. Каже да су обе плакале док су га читале. Нахвалила ме само тако. А моја мајка зачуђено запита: “Па добро онда, зашто је добио двојку?”

“Па због рукописа!”, одговорила је.

У средњој школи сам имао две професорке. Једна од њих, Драгана, је видела исто то у мени као и мој деда. Писао сам писмени задатак на четири часа и пошто га нисам завршио дала ми је кући да однесем и да га завршим. То је био састав од дванаест страна, којег је она после објавила у неком часопису.

Та иста Драгана је радила у првој црквеној телевизији – Логос у Трстенику, као главни уредник, а ја сам једно време био новинар, снимајући емисије. Био сам средњошколац. А до скора је та Драгана радила у ТВ Храм као један од уредника.

У четвртој године средње школе била ми је професорка жена чијег се имена и не сећам. Сећам се само да је тема била: “Љубав и мржња”. Мој састав је био на шест страна подробног објашњавања те две теме. И ето, добио сам јединицу! Њено објашњење било је: “Ти си песимиста!”

Вероватно је тражила да јој пишем о заљубљивању и о романси Ромеа и Јулије, а не истину о љубави. Рекао сам јој да сачува тај рад и да га прочита после пар година, а ако и тад не схвати нек сачека још пар година и тако док не схвати…

Верујте ми кад вам кажем да, иако је дан показивао на све ово, нисам слутио ни у најлуђим сновима да ћу књигу уопште написати, а и да ћу унапредити то новинарство до ових граница. Ако ме питате зашто, рећи ћу вам да је то зато што ја не волим да читам књиге. Волим да пишем, али не и да читам.

Бог је заиста невероватан! Свакоме ће дати по ономе што он јесте, па ето и мени. Но… Шта мислите ко ће добити прве примерке моје књиге?

Управо наставнице и професорке српског… Пошто је штампана, а не писана руком, не могу добити двојку због рукописа… Ваљда 🤔