Е мој оче свети. Доста тога смо урадили у име Христово од како сам био код Тебе последњи пут.

Нећу ти доћи док се посао не заврши. Има много посла, а и много још места на мом телу и души где бич није ударио. Још се могу помучити и дати себе за мисију апостолску у буђењу душа успаваних. Још много срца треба загрејати за Господа и у још много домова треба мир уселити и нахранити напаћене душе њихове.

Разумем, оче, и оне који ме не разумеју. Разумем зашто мисле да сам горд. Не може се делати храбро и одважно, а да не изгледа да је гордо. Но гордо је само оно што је за себе, а она мисија која је у име Бога не може бити горда.

Кад Твоје, што ми даде, завршим и на мом месу и души не буде више места за ударце, издаје и насртаје, онда ћу отићи са лакоћом и радошћу поново у даљину, у шуму, на пецање. Бацићу телефон и све што ме везује за свет, са чежњом у радост велику.

А Теби Господе и Цркви Твојој ће остати многа поља пшенице посејане која ће многи род дати и Твоје житнице красити. Други ће, опет, брати тамо где се ја трудих, орах, окопавах и орезивах, ал ће опет скупљати Теби, а не себи…

Хвала ти оче Василије, Острошки чудотворче, за сва твоја добра дела која ми учини. Даће Господ да се видимо поново! Али не пре него од тебе ми поверено послушање не завршим!

Помени ме код Господа и опрости ми…

(12. маја 2021.)