Кад је било то погрешно скретање у животу када су издали себе и оно што су се зарекли да ће бити као и да неће бити?!
Као да је јуче било када смо били сигурни у родитељском дому размишљајући само како ћемо се и чега играти. Да ли ћемо лоптом, или играчкама, или рата (“крр-крр” ), или ћемо да крадемо трешње, или машкаре (јеремије), или да возимо бицикле, или ко зна шта још из широког репертоара наших дневних играрија. Но, одједном ништа! Остаде само сећање на дружење и игру , добру забаву и смех. Шта се то десило па смо се отуђили ми који смо заједно одрасли? Неки чак окрећу главу кад прођу једни поред других…
Свако кога питате ће уздахнути и рећи: “Отишао свако на своју страну.” О каквим странама је реч? Животним, разуме се..
Средња школа – различиту уписали. Нашли момка или девојку. Нашли посао. Отишли у иностранство. Постали “неко”. Постали “ништа”. Бог само зна, али да нам је неко рекао какви ћемо бити једни према другима кад одрастемо смејали би му се.
Неког понижавали, а он постао битна личност. Неког фаворизовали, а оно мућак. Неко се доказује цео живот, а неке баш брига.
Ал’ на крају се сви бар на тренутак са радошћу вратимо у улице нашег детињства и бетонске степенице на којима смо одрастали, и некако нам свима буде лакше…
Тад нисмо имали ништа, а имали смо све. А сад кад ето имамо и могућности да се дружимо, идемо негде, окупљамо итд, од нас ни трага ни гласа.
Шта се десило са нама?
Нема то везе са странама и животом, женама и децом, пословима и обавезама већ тиме што немамо воље и љубави као некад. Немамо ни мало себе којег смо имали некад. Издали смо себе и све оно што смо највише волели, због чега? Зарад чега?
Одрасли смо. Сад смо паметнији, а опет мање знамо него пре, а то што имамо би свако радо мењао бар за мало оног што смо имали.
Сећате ли се првог пољупца? Неспавања пред одлазак на море? Пречица разних? Слављења рођендана? Седења на степеницама? Мољења оца да нас поведе са собом? Бакине кухиње?
Попричајте са вашим ближњима о лепим сећањима из детињства. Ко зна шта ћете ископати. Благо је то.
Но, нисам ово писао да би причао о нама већ о нашој деци. Какво детињство ми њима дајемо? Чега ће се они сећати?
Многи би причали,али нема ко да слуша,то је чини ми се највећи проблем данашњице.
Браћа не говоре због деобе.Сестре не говоре због јер су три различите духовности,а у истој материци лежали.
Не говорење пренели на децу,па већ сад друго колено не говори.
Од целе некадашње породице само једно иде у храм Божији,тог једног највише нападају,гле богомољка,а шта је све радила.
Чедо које под срцем се носило девет месеци и гајила самохрана мајка,оде нит свршило факултет,али сад мода студирати и имати своју како модерно кажу гајбу.Причали би много и радо да има ко слушати.
Шта да радимо кад је бољи интернет,хороскоп,самоћа,него мајчина рука да помилује,или сестринска реч да утеши,братова деца нек гладују.Тешка времена пуна бремена.
Боже дометни нам вере и помилуј руком благом и драгом који Те су те спознали,закуцај Боже на врата два брата па да један каже песму,а други да је пева.Закуцај Боже на врата сестара па да се смеју несташлуцима и сећањима на родитеље и некадашњи дом,пун топлог мирисног млека,мајчиних спретних руку док штрика или шије ,очевог погледа који усмерава шта је исправно,не ни речи чак.
Посети Боже и то чедо што под срцем лежаше,нек јој замирише уместо успаванка прича о Божићу и мом деди који ме рано буди са радосним речима,устај кеко имаш два нова јагњета да идеш да их видиш.Чудна ова времена баш пуна бремена.
Rasplakah se oce od istine. Samo toga se i secam,svog detinjstva. Zurili smo samo da porastemo a sada bar ja bih dala da ponovo budem dete. Pricam svom sinu,ne razume. Jer bake vise nisu na selu,nema vocnjaka i tresnje da se popnem i nema me pola dana…otisli smo sami od sebe…reci tu prestanu,osta gorak ukus u ustima i bol u grudima.
To je normalno kod čoveka. Kad si mlad, pun si “sokova” tj šta god da ti se desi imaš sve hormone sreće koji iskompenziraju loše stanje organizma nastalo zbog loših misli, reči i dela. Kad ostari, čovek se “osuši” pa mu u velikom ostaje zdravstveno stanje prouzrokovano mislima, kojkonijee nije iskompezirano hemijom organizma. Tako nastaju bolesti. Jer postoje samo misli i ako nisu u skladu sa Bogom biva što mora biti. Zato se treba “trenirati” Pravoslavlje.
Bas tako,od reci do reci 🌺
Hvala oce Pedjo,sve ste ovo lepo rekli i sve je tako u zivotu,pronasla sam se u ovim stvarima,ali hvala bogu volim da se druzim,drago mi je da sam to prenela i na svoju decu.ljudi bi trebali da se druze,raduju,smeju,najbolji lek a ne da beze jedni od drugih i zavlace se dublje u svoje sivilo!lDruzite se ljudi,volite i dozvolite da budete voljeni!
Sve lepo receno, dragi nas oce Predraze. Sve se promenilo, sistem vrednosti i postovanja ne postoji. Postali smo alavi na sve, zavidni, zlobni. Nekada se gledalo gde ces da udas kcer, sa cijom cerkom ces ozeniti sina. Danas deca sama biraju i u vecini slucajeva, zaslepljeni svojim neznanjem i neiskustvom naprave gresku. Brakovi propadaju ili su nekvalitetni pa od tuda i izbegavanje druzenja zbog ne razumevanja. A tehnika i tehnologija koliko dobrog donese, mnogo vise nam oduze. A ono sto je najvrednije u nama ugasi. Dusu i razum. Jedino nam osta molitva i nada da ce uslisiti. Da nam deca, unucici i njihova deca postanu ljudi.