Оно што је пролазно не може бити стварно. Јер ако неће постојати онда није важно чак и ако је у једном тренутку постојало.

Симеону Богопримцу се открило да неће умрети док Христа не сретне, а тако је и са нама. Ниједан од нас неће умрети док Христа не сретне. Kад га сретнемо и препознамо се онда ћемо живети, а ако нас не препозна у сретању онда ћемо умрети. Kако то? Зар не умире човек и са, и без Бога?

Да, умиремо сви, али је и смрт пролазна јер стајемо пред Бога, где се и види да ли ћемо у вечни живот или у вечну смрт. Тај живот и та смрт је права и истинита јер траје у вечности. А људи се секирају и брину за овај пролазни живот и пролазну смрт!

Kрај или почетак би нам био у вечности када би се за праве ствари секирали у животу. А то је она најбитнија – да ли ће ме Христос препознати као свог или не?

Е сад ће, наравно, они који у Бога не верују да питају како ја могу да будем сигуран да постоји вечни живот?

Ако већ човек нема вере, а и не верује својим ушима и очима на све шта се дешава и није кадар сам закључити, онда бар размишљајте логично: Ако се старам за вечни живот то значи да ћу бити добар човек и да ћу се бринути и трудити да то будем, и ако Бог не постоји ником ништа. Бар се моја деца неће стидети мене и нећу им отежати живот.

Него, шта ћеш ти ако Бог постоји? А старао си се само за стомак и очи, тј. страсти овога живота?

Kако видим у овој игри логике ја са својим избором могу само да добијем, а никако да изгубим… А ти већ много ризикујеш, а видео си шта си видео и упозорен си на све стране, а и даље тражиш изговор да одбијеш Бога. То ето исто и ђаво ради. Неће са Богом. Ал’ ето и ђаво ко ђаво, па не сумња да постоји Бог и вечност. Само се брате инати к’ о и ти…

Да сви живимо за вечност и вредности његове, а не више за пролазност…