Нема лепшег осећаја него кад дан испунимо обавезама и све их решимо. На крају дана буде то задовољство да смо данас искористили дан.
Нешто размишљам како нисмо научени да се тако духовно руководимо. Kад сам био млад у вери дуге службе у цркви су ми биле ноћна мора. Дуго стојање ипак није наилазило на разумевање код мојих ногу. Но како сам дуже у вери и службама све више волим да служим и више ми недостаје. Kад сам био болестан и ван храма седам дана, било ми је јако тешко. Иако се молим и код куће и Исусовом молитвом у празном ходу, некако ми јутарња и вечерња служба недостаје без обзира на те молитве.

То ви већ можете осетити када кренете у цркву недељом а онда једну недељу пропустите и осетите се празно и неиспуњено. Пропустили сте пуњење и остали на мало батерије, а знате каква вас недеља чека. Дакле, јутарња и вечерња молитва и служба је славословље Богу и остајање у животу док не дође до Литургије.
Е сад… Кад досегнете ту развијену љубав према насушној молитви онда ће вам се открити многе тајне. До тад све тајне Бога и човека остају закључане. Мислите да би Свети Порфирије или Свети Пајсије досегли висине чудотворства и мудрости које надилази наше поимање димензија, да им није молитве смирења и љубави према томе?

Дакле, први корак је исповест и опраштање. Други је успостављање јединства са Христом и истрајност у томе. Трећи спознаја реалности тј. саблазан у Цркви и ван ње. Четврти комплетно препуштање живота вољи Божијој. Пети славословље и љубав према молитви. Шести је откривање Божијих дарова. И седми, ко досегне, невероватно јединство са Господом и равнодушност према свом страдању и радост Васкрсења. Што се каже: љубав за свет.
У том последњем степену личност постаје остварење Божије промисли и престаје да постоји као твар, тј. постаје свет у свету. Радује се смрти својој као пуком преласку из стања у стање.

Пробајте се наћи на којој сте степеници застали.
Уз све ово Бог ће стављати разна искушења на вас покушавајући да провери јачину вашег стања. Без спремности на жртву нећете прећи на другу степеницу…
У теорији лако је то рећи, али у пракси – кад вас живот стисне, само ретки истрају. Остали остају да се кају што немају храбрости да узиђу даље. Е сад питање многих: Може ли човек све то испунити и бити у овом свету као део њега? Или мора да буде у пећини и пустињи да би то досегао?

Место је небитно. Начин на који смо, на било ком месту, је једино што се важи. Бити нормалан и волети је део тог пута. Kад затреба бити веома озбиљан према својим гресима и жртвовати се за спасење.
И Господ, кад је био на земљи, смејао се са својим апостолима и шалио. Ишао на свадбу и веселио се. Причао са њима до касно у ноћ. Помагао Јосифу у радионици и комшијама шта устреба. Учио у школи и ван ње. Али уз све то непрекидно држао однос са Богом Оцем и Духом Светим.
То је наш пут… Пут, Истина и Живот…