Два бића, која кад ускладе срца своја, рађају живот, који се купа и цвета у благодати брака, док тако наштеловано мало срце тражи своје откуцаје на овом свету.

Предивни Сајџија са Небеса слуша откуцаје сваког часовника и свако јутро их наново навија. Добро је што Му није одлика да буде забораван!

Иако се те казаљке живота окрећу у круг, оне служе да човека подсете да му је то време звано живот дато да нешто начини. И ето… Од свега што човек начини у животу, рађање новог човека је оно што највише може начинити. Намерно рекох рађање. То је време проведено у животу за раст. Заправо цео живот је наново рађање. Лепота клатна и малих и великих зупчаника који служе већој сврси, а веће сврхе од љубави на свету нема.

Да… Заправо, ко се родио, родио се са откуцајима у љубави. Ако не људској онда сигурно у Божијој. Једном сам питао тог Високог Часовничара, док ми је моје срце навијао, шта Он највише воли да ради. Рекао ми је: ,,Да вас васпитавам!” Па Боже, рекох ја, то си и нама дао?! А Он рече: ,,По мом сте и лику саздани!”

Колико год да је човек тужан, оно што га највише теши у овом животу јесу управо ти откуцаји оних часовника који куцају за нас. Како се само људи озаре и истопе у загрљајима својих вољених. То је Божанска Сила енергије Његове, која у срцу почива и доступна је свакој личности која куца.

Ееех… Тешко ономе који нема никог свога. Па зар нисмо зато овде у времену? Да откуцавамо?

Ако немамо жену или мужа имамо родитеље, пријатеље, комшије, странце, природу… А ако смо свега лишени, што ипак није могуће, Бога нам нико лишити не може.

Зато сабирајте своје откуцаје на небесима, јер ти животи, те фреквенције нису за земљу намењени, већ за Царство љубави у вечност..

Тик ток, тик ток, тик ток… Волим те, волим те, волим те…