Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

Колико нам је живота још остало?

Зна ли неко?!

Просто је невероватно како не знамо ту јако битну информацију, а понашамо се као да смо на самом почетку и да су векови пред нама.
Како је то човек убеђен у то да ће трајати и да нема страха од једине ствари која је сигурна у животу, а то је смрт?!
Као што је земља постојала пре њега тако ће постојати и после њега.
Па ето, живи са вером у животу да ће ипак све бити како треба. А после каже да му је вера небитна, а уствари живи од ње и са њом свакодневно.
Но та вера није постојана јер се темељи на његовом оптимизму који с времена на време падне у воду. Рецимо оде на сахрану или му умре неко ближњи или се разболи. Тек тад кад дође у реални свет његова вера постане прашина и погледа стварности/неизбежности у очи. И задрхти! Уплаши се! Потресу се темељи његовог саздања! И ето откуд страхови у човеку: „Чувај се, да се не разболиш! Пази шта радиш! Само нека смо ми живи и здрави! Он је умро, нема га више!“
Човек док је млад нема сустрета са реалношћу па мисли да је јак. Али како стари тако учи живот и страх почиње да га обузима… „Шта ћу за децу?“, „Бојим се за себе/децу/ближње!“
Тако страх обавија човеков живот. А он и ако почне да верује у Бога, не ради то из покајања, љубави, преумњења – већ управо из тог страха да не „разгневи“ Бога и да му се шта лоше не деси. Опет страх! Страх од Бога! Али онај лоши страх, а не страхопоштовање које има свој темељ на љубави.
Тога сам се, искрено, нагледао у животу. Еххх.. Ово је век страха! Сви се плаше за живот свој. И то зато што се њихова вера не темељи на љубави према Богу већ на љубави према себи!
А што је најгоре, онда постају робови смрти јер стално размишљају о њој. И потпуно су онеспособљени за живот и нормално функционисање!
Ако човек искрено верује у Бога, онда му смрт није битна. Он живи! Просто живи. Дише. И кад ујутру удахне ваздух, док са осмехом и радошћу гази у нови дан, он захваљује Богу за тај дар и труди се да га искористи максимално. Не боји се да корача. Не боји се борбе. Нема страха јер зна да је Господ ту уз њега. Да ће га чувати и водити кроз дан.
Сад знате зашто више нема осмеха и радости у свету. Зато што је страх преузео волан.
Уместо тога, са потпуним поверењем у Бога газите оно што нам је животом дато, не размишљајући колико нам је остало већ колико смо добили сад!

0 Коментара

Проследи коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *