Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

На позив Светог Василија Острошког!

 Драги владико, браћо свештеници, ђакони, Света Горо – Христос васкрсе!

Ми свештеници када станемо пред Светињу и пред иконе скидамо камилавку, у знак поштовања… Ја је вечерас скидам вама…

Када сам кренуо на овај ход – у припреми смо провели неких месец дана, прешавши око 400-500 километара, да би после, у самом путу, ево већ дванаест дана пешачења, провели још 400 километара.

Но, километри нису важни, већ људи које смо срели успут, и људи који се овде преда мном налазе. Гледам вас како светлите тим телефонима, а не знате ни сами колико светлите сами по себи, јер смо Светиње Божије, иконе Божије – управо ви и ми…

Од како сам кренуо овде, успут сам говорио разлоге зашто сам то урадио јер су ме људи стално питали: „Зашто?“ Онај главни разлог чувао сам да поделим вашој љубави вечерас, и овде. Ни ови људи који су иза мене, ни моја супруга ни било ко из моје породице није знао то, али то није представљало проблем да верују и да ме прате довде, а после и до Светога Василија.

Када су прве литије кренуле – ја сам то гледао преко телефона, јер преко телевизора то не дају – глас поред мене, а у празној кући сам био, чуо се и рекао: „Крени и ти, пешке…“

Ово, народе Божији, није неко моје умишљање, него заиста се то догодило. Устао сам одмах, и, на изненађење моје жене, после, када сам саопштио да крећем пешке пут Острога, сви су ме питали због чега, али нисам говорио никоме.

На пар дана пре мог поласка у сну ми се јавио Свети Василије Острошки. Сребрн, и златан, као сунцем окићен и обучен, стојао је, а око врата носио је сребрни крст који ја имам око врата… Потврдио је глас анђела Господњег, и рекао је да дођем к њему, и да ће ме услишити једну молитву за коју се помолим.

Отишао сам код свог владике по благослов, ни њему рекао нисам за то. Рачунао сам, ако није благословено, неће, међутим пут се отварао сам пред собом. Свети Василије је све време био уз нас и водио нас тако као да је био на линији отвореној непрекидно са нама. 

Размишљао сам све време шта ја то могу тражити од Светог оца нашег Василија. У почетку сам био потпуно сигуран да знам, међутим, како сам се све више приближавао, тако нисам био ни сам сигуран. 

Мислио сам да тражим мир. Међутим, мир који је годинама владао, у мени је будио немир! Јер то није мир Господњи, није мир молитве, љубави! Како може бити када су нам цркве празне?! Какав је то мир када ми у граду од петнаест хиљада становника причестимо две хиљаде за годину дана?! Какав је то мир где ја и браћа моја свештеници изађемо, нудимо деци барјаке и бадњак да носе, а они окрећу леђа?! Какав је то мир у коме људи дођу због ватромета у цркву или бацања дрвета у пламен, а не због прићешча?! Не, драги мој народе, такав мир у нама буди немир…

Исповедићу вам се, да је кроз моју главу, душу, како год – прошла мисао и да можда змији треба главу откинути и прекинути змијања, међутим, ми нисмо такви. Као Свети Петар који се борио за Христа, а Господ му рекао: „Петре врати мач у корице своје, јер, ко се мача лати, од мача и гине.“ И заиста вам кажем, када будемо видели да Господ долази, у слави својој, доћи ће литијама праћен – анђеоским, светоотачким, дечијим, и свим створењима његовим – јер ће тако небо засијати, јер је то наш начин борбе, наш начин молитве.

Мислио сам много тога, али хвала Господу Богу на мудрости нашег митрополита Амфилохија који је ујединио народ, па су за њим пошли његове владике, његови свештеници, његов народ, па се пробудио народ православни! Узео иконе у руке и са децом својом изашао да каже ко смо, и да каже шта смо!

Ја ћу сутра наставити свој пут према Острогу. Ако Бог да, и Свети Василије, у суботу ћу бити тамо. Да одем пред њега, и измолим молитву која ће, ако Бог да, донети спасење свима нама. 

А шта ће се десити – открићу вам и то…

Ми ћемо литијати, док закон не буде укинут. Али како? Овај закон је почео тако како је почео, у скупштини, када су хиротесијом, или дизањем руку, изгласали овако нешто срамно. Исто тако се мора и завршити. Сада вам кажем, када дође до тога тренутка, па они људи који подигну руке против овога закона или за то да се овај закон укине – то је тренутак када ће њихова имена остати забележена у будућности. Свака црква у Црној Гори имаће  њихово име и презиме уписано у ктиторску књигу, на зиду, на мермеру, или где год. Њихова поколења ће долазити у цркву и дивиће се, и рећи ће: „Ово је мој отац стао у одбрану светиња!“

Можда се и за то помолим владики…

Они који тако ураде, да им одмах оздрави оно што је болесно у породици. Да им буду опроштени сви греси, и од тада па на даље да се часно носи име њихово и спомиње у свим молитвама и проскомидијама, и свим Литургијама Српске православне цркве, па и шире.

А они који буду гласали за овај закон, они који буду спустили своје руке за то да се укине – они нека боље да се нису родили… Јер ће гледати семе како им се затире, јер ће се срамно говорити име њихово, јер ће из братства и родбине бити избачени, јер ће се ван гробља сахрањивати као они нечастиви који су сами себи живот одузели. Биће срамни! Зато њима поручујем, и њиховим женама: Не дајте вашим мужевима ако децу своју волите да дижу руку на Светиње и Светога Василија Острошкога!

Драги народе мој! Немојте стати! Знајте да је срце многих уз вас. Боримо се сви заједно јер ово се не тиче само једних, а не других, где год је наша Сетиња ми смо дужни да дођемо и да одбранимо, и ако треба живот дамо.

Волим вас до Острога!

(У Подгорици, 20. фебруара 2020.)

0 Коментара

Проследи коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *