Да није коња верујем да као народ не би постојали. Сигуран сам да је Бог човеку дао коња и пса да му буду помоћници кроз живот. Некада су наше старине вукли са коњима топове преко Албаније, плугове, заоравајући нашу земљу, возили су фијакере, чезе и саонице, а у њима младенце, породицу на славе и вашаре.

Кад би коњ радио и човек би са њим упоредо. Кад би одмарао, обојица су одмарали. Богатство неке куће огледало се у броју грла ове дивне и племените животиње. Галоп коња је био звук којег су деца преко плота са узбуђењем чекала. Коњица нас је спасила како у доба Косовског боја тако и пре, а и после, до пре скоро 100 година од данас.

Данас је коњу предвиђен резерват, па је и тамо слабо посећен. Стара и превазиђена верзија која је векове носила на својим леђима раме уз раме са нашим прецима… Зашто смо тако сурови са бићима и стварима које нам више не требају? Зашто не можемо бити бар мало захвални? Без захвалности нема благослова…

Данас сам посетио једну малу ергелу, МБМ, надомак Београда, где се налазе ове дивне животиње и њихови власници и волонтери који, ето, воде свој живот чинећи овим животињама радост и љубав. Коњи су прелепи и питоми, а и паметни. Глуме у многим филмовима и на себи опет носе бреме да се бар у неком човеку или детету роди љубав према овим дивним створењима. Ту је и Дорат од Драгчета из серије “Мој рођак са села”. Препознаћете га по белом срцу на челу. А и кобила Нора, од сина Драгана у серији “Село гори…”

А ту су, по мени, и звезде – четири девојчице које за часове јахања сређују свих 30 коња, седлају их, тимаре и хране, а при том су одличне у школи. Док њихови другари спавају оне су од седам сати у штали, хране и спремају коње за тренинг, а после иду у школу.

То ми је био најлепши део дана. Коњи и деца. Заиста вам кажем да та сцена није била другачија него што је у рају.

А да не заборавим газдарицу Марину која је продала све у Београду и отишла да живи где су коњи и тако се излечила од болести и искушења која су напала на њу. Бог је у природи оставио лек за човека. Није ни чудо што смо болесни кад смо сваки педаљ градова бетонирали и асфалтирали. Нема шта да нас лечи.

Хвала ти Боже и за коње…