Један се тако заинатио да пређе двориште. Гледам га, па ми га жао буде. Узмем га и бацим на другу страну, где се упутио, да му помогнем. Kасније пролазим, ето њега опет, иде преко траве тамо одакле је пошао. Видим ја да овај не зна где треба да иде.

Kаже он мени: “Лако је теби са те висине да видиш где треба ја да идем. Ја овде морам да наслућујем!”

Kажем му: “Па онда имај поверења у мене”, а он ми одговори да га пустим на миру и да га више не бацам по ливади.

Погледам на висину, а Бог се насмеја. Kаже ми: “Е, сад схваташ!”

Ух… Схватам Господе. Бацај ме где год стигнеш, јер ја не знам где идем.