Први духовни Отац првим људима био је Бог. Откако смо се ми дистанцирали од Бога овај свет је постао мука сваком човеку. Често пута изгубљени у пословима простора и времена заборавимо наш смисао и циљ живота. Зато су кроз историју Божији људи преузимали тај терет да људе поново приближе Богу. Kажем људе према Богу, а не Бога према људима.

Бог је, без обзира на све, увек био окренут човеку. Човек је тај који је сам себе казнио и лишио себе Бога и потребно му је понекад духовно руководство. Духовне оце је благословио Бог управо кроз Стари завет када би се јављао посебним људима, као што су Мојсије, Аврам, Ноје, Јеремија итд, и тражећи од њих да воде духовно Његов народ.

Но и тада, а и сад, има доста лажних духовника или пак оних неспретних који не само да не спајају човека са Богом већ га и отуђују од Њега, а и других људи.

Духовник је само воћар који ће се наћи у почетним годинама саднице и помоћи јој да се усмери према небу. Може се рећи и она притка која стоји поред саднице да је ветар не би изломио. Међутим, како време тече и садница јача, сваки родитељ, па и духовни, треба да уступа место за раст. Притка се склања и садница расте и шири се. То је једна од главних одлика исправног родитељства, да припремимо своју децу за раст и пустимо их да даље иду у свет. Другим речима, кад приближимо човека Богу онда се треба склонити, а не попречивати између Бога и човека и дозирати Бога човеку и обратно.

Нажалост, у пракси није увек тако. Нису сви кадри бити ни вртлари, а ни родитељи. Тачка поласка сваког родитеља су крила детета. Само лош духовник везује та иста крила својој деци, говорећи им да су безбеднији у гнезду. То раде врачаре! Да би везале човека за себе да би се он стално враћао назад и да му тако узму више пара.

Гуруи, са друге стране, везују за своју личност људе, а не за Бога. Њихов примарни хабитус јесте гордост, а неретко и прелест!

“Од мене зависите и морате радити шта вам ја кажем ако мислите имати живот вечни и бити са Богом!” – тако би се могло протумачити дело таквих гуруа. На неки библијски начин могли би назвати такве учитеље управо фарисејима! Они су одредили правила којих се други строго морају држати и кад они кажу да си достојан онда си достојан! Такве идеале је немогуће испратити. У зависности од поремећености тог фарисејског ума он ће манипулисати и контролисати друге док их на крају не сломи или пак ови не побегну!

Kако видимо овде тек након неког времена утврдимо да је неко диктаторски настројен, са поремећајем личности, а често буде касно за жртве таквих напасника. Но, како видети разлику на почетку?

Могу говорити за мој случај, јер у свему полазим прво од себе и свог примера и управо се зато трудим да будем строжи према себи а блажи према другима. То је прво што ћете приметити код таквих “духовника” – да су строжи по питању свега према својој деци а према себи или некима попустљивији!

Па тако имате сијасет оних који људима не дају да се причешћују без претходних седам дана строгог поста на води и исповести коју сматрају обавезном, а они се лично исповедају једном годишње, а суботом пак једу месо и недељом се причесте. Осим тога, како ико може улазити у интиму туђих осећања, покајања и исповести! Терати неког на исповест, која је Света тајна, је као терати неког на брак или крштење! Особа то мора желети и мора осетити покајање, иначе је то нарушавање иконичности са Богом која се огледа у слободи вероисповести и љубави према Богу. И брак се мора желети, и крштење а и Причешће. Свака Света тајна почива на слободи, а не на морању!

Иста је ствар и кад је пост у питању. Пост је лични подвиг а не аксиом. Није пост нека врста испита на којем човек скупља бодове и ако си испунио све онда си изнад црте и можеш приступити Богу. Бог од нас тражи само вољу и жељу, ко смо ми да тражимо другачије?

Други начин препознавања је осуђивање! Такви духовници не прихватају сваког већ након низа испитивања констатују дијагнозу и одреде казну! Такви су склони да узимају улогу Бога и судијски чекић у своје руке. Често су бољи свештеници и монаси од других. Постају мерило свету. Да су они владика или патријарх боље би одрадили то што им не одговара. Прави духовник пак ако и види да нешто фали он ће рећи насамо то ономе коме замера, а пре тога ће метанисати молећи Бога да му открије треба ли то рећи или не, а неће оптерећивати своју другу децу очекујући да и она осуде тог свештеника, владику или пак Сабор лично.

Водите рачуна, јер је дато свештеницима да понекад преломе и што развежу биће развезано и што свежу биће свезано! Али овакви ломе стално! Они стално осуђују и пореде једне са другима. Верујте ми кад вам кажем да нема горег начина, поред игнорисања, од упоређивања – да бисте убили једну личност! У школи сам имао такве учитеље који су стално поредили мој успех са успехом других. У родитељству има оних родитеља који пореде децу и браћу једне са другима: “Како твој брат зна, а ти ништа не знаш?!” Тако они говоре… То не само да убија овог трудбеника и сваки његов мали подвиг него ствара мржњу и завист међу браћом. Тако се убија верник! Тако се убија дете и жеља његова за напредовањем, а у овом случају за Богом.

Трећи начин је проповед која оставља горак укус у устима. Беседе и уче народ сви учитељи, али они прави иако знају да имају разлог да грде своје дете они изаберу да нађу за шта ће га похвалити.

Kада неко дође са неком муком или питањем, духовник је тај који треба да одгони сваку муку и да одговор након чега ће у душама људи завладати мир и спокој, који су кључни да би се Дух Свети уселио у душе људи. Нажалост, баш такви “фарисеји” користе рањивост људи и уместо мира посеју немир. Говоре страшне и тешке ствари јер пројектују свој унутрашњи немир који је настао са разлогом, али не успевајући да филтрирају то већ пусте као фурију на слушаоце. Има тренутака кад сви ми оплетемо а и сугеришемо на неке проблеме, али не увек и не стално и не свима.

Ако на интернету или на телевизији или пак у храму слушате беседу неког ко у вама буди страх и уноси немир, а да вам на крају не да наду и не врати спокој, онда више такве немојте слушати. Јер такви вас просто не воле!
Kад би волели људе око себе онда бисмо радили у њихову користи. Учили их и неговали пуштајући их да сами стасају и створе свој однос са Богом..

Ја се управо управљам по том принципу, да подучавам увек и свуда али да духовно руководство препустим парохијском свештенику и да сваки наш скуп буде у Литургији око Христа, јер Њему сви тежимо. Kолико год да сам ја познат као учитељ, верујте ми да сам још више ученик. Највише сам научио од људи и њихових живота. И то није скромно са моје стране већ је истина.

Не смемо никог везати за себе, а понајмање своју децу, јер ће доћи време кад нас више неће бити, а онда ће деца са нама у земљу уместо са Богом на небо!

Управо сам дошао из своје парохије, од породице која је прекјуче сахранила своју “притку”. Тешко им је да се помире са тим да мајке/баке више нема. Шта сам могао него да им кажем како сам ја преболео смрт оца и колико је Господ мени помогао у томе. Након завршетка моје посете осетио се мир у душама нашим и сви смо се осетили ближи Богу.

Дакле, не мени као духовном стараоцу тог дома, већ преко мене Богу. И сам сам такође осетио велико олакшање и благодат, јер Господ своје људе шаље људима управо да обаве тај задатак..

Ово вам нисам само написао да бисте ви мерили ко је какав духовник него да завирите у своје срце и почупате сва везива за земљу и почнете младаре да пуштате ка небу. Биљке то знају. Погледајте лозу, она се никад не хвата само за једну жицу већ пушта на све стране заперке хватајући се за сваки ослонац да би била чвршћа и стабилнија кад иде према сунцу. Ето, да смо радили некад у винограду или малињаку то би научили.

Но, скренућу вам пажњу и на ову јако важну ствар: Kолико је битно да духовник не везује са себе људе за стално (већ само у почетним фазама духовног развоја), толико је важно и да се народ не везује за духовника без граница.

Заиста сам свашта виђао. Имао сам пријатеље који нису смели књигу да прочитају без благослова. Једна девојка је тражила благослов за сваки излазак из куће, за сваки филм, за музику коју сме да слуша, за сваки рецепт… То већ нарушава слободу! Духовник је ту да човеку предочи два пута и да избор, а на њему је да изабере.

Сећам се свог духовног оца и питања њему да ли да будем монах или у брак да идем. То је велика одговорност и велико поверење које сам имао у њега. Он ми је рекао добре и лоше стране и једног и другог пута, наводећи да је на мени лично тај избор. А ја сам очекивао да ми он каже, а ја да га послушам.

И ја се клоним таквих саветовања. Kад крену искушења увек ће тај који саветује да буде крив. Но, кад сам кренуо на факултет, мени отац Герасим каже: “Е, од сад ћемо другачије. Нећу да те чујем да ми се жалиш! И за све што ти се деси ја ћу увек да кривим тебе. Ти ћеш увек бити крив!” Требало ми је време да схватим зашто тако. Али то је управо то духовно вођство.

Kада ми дођу људи који су запоседнути, саслушам их, ободрим и пошаљем у њихову цркву на Литургију сваке недеље. После се ствари саме дешавају и решавају. А то значи да иако је код неких духовника или пак манастира благодат већа или мања, све заправо долази од Господа. И зато није потребно јурити духовнике и велике светиње већ ту где си – одатле се молити и ту сејати.

Шта мислите, због чега се слави празник Света три Јерарха? Свети Јован Златоуст, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов су изузетно велики духовници и молитвеници пред Богом. Но ученици ових светитеља су се претерано везали за учитеље да су почели да се свађају међу собом који је већи од ког. Зато је наша Света Црква установила тај празник – да покаже да су сва тројица учитеља у љубави и у истом тиму који народ приближава Богу и да ти раздори нису благословени..

Испитајмо браћо и сестре своје учитељство и родитељство над другима, а друге препустимо Богу који је Отац свих нас.