Рекох кад сам био на Косову и Метохији да смо овај свет тако удесили да више није достојан рођења ниједног детета. Способни смо све да уништимо деци својој па чак и децу једни другима убијамо…

Тешко земљи која децу сахрањује. У таквој земљи реке су од крви а притоке од суза. Дрвеће од крстова, трава од трња а кревети од камења. Цела је налик паклу где просперитет само гробари имају. Унели смо смрт у живот, пакао у рај, смрад у мирисе, црнило у боје… Неприродно затворене очи детета! Хладни образи! Укрућено тело! И бол родитеља који траје до смрти.

Који је смисао овога света ако нема деце?! Убили смо тако реч Божију, радост и осмех. Чије год да је дете и које год нације оно је најчистије нешто што овај свет има. Па све борбе на овом свету требају да буду у име деце и љубави. То зна стари Миљан Смољановић који је одгајио децу убице његове деце! Па и онај Немац што је пушку бацио и напустио идеологију своје нације и стао међу децу непријатеља својих и за то радо главом платио. Они су у пракси знали Христове речи да ако не будемо као деца нећемо видети Царства Божијег.

Ово је царство нељуди у којима људи покушавају да одгајају децу, воће, поврће , шуме, реке, животиње и тако сачувају Божију реч од изумирања!
Нека је свој деци света Бог на помоћи. Јер ми то сигурно нећемо бити!
Дарија, нека ти је вечан покој!