Хтео бих вашој љубави да скренем пажњу на један посебан вид борбе против страсти које заузимају човека и чине га робом.
Познато је да су Свети оци мало спавали и да су остало време проводили у раду, молитви и читању књига. Запитао сам се зашто је тако?
Чуо сам да на Светој Гори има један монах који спава само два сата дневно. И људи га због тога називају светим јер је то, кажу, велики подвиг. Зашто би се неко лишавао сна? Није ли то Бог дао човеку? Да сад није лоше и спавати ?
Ради се о другој ствари. Пост је када своје жеље и прохтеве ставимо на дијету. Дакле, почев од стомака па онда даље. Лишавањем себе од онога што тело тражи тј. од чега је зависно ми уствари зауздавамо своја чула и господаримо својим телом. Тако све мање постајемо зависни од многих ствари и тиме још слободнији. Не лењствујемо него то време проводимо корисно, а организму дајемо колико може да поднесе – ни милиметар више а ни мање. Кад се тело навикне на контролу то значи да је ум тј. душа зацаровала над телом. Да вечно господари пролазним и да небеско влада над земаљским.
Неспавање има још једну корисну ствар.
Да ли сте приметили да кад сте уморни да сте успорени? Да не само да је тело успорено него су и прохтеви смањени?! То се ум и организам боре да сачувају снагу и тиме гасе све оно што црпи много снаге. Рецимо, користите телефон нон-стоп за све. Играте игрице, сурфујете по нету, дописујете се са свима редом причајући глупости. Међутим, кад батерија остане на 10% а тек је прошло пола дана ви одмах смањите употребу. Гасите игрице, сурфовање и дописивање сведете само на преко потребно. Видите како може?! Исто као пушач који пуши к’о блесав док не остане на пар цигара и онда сам смањи и одлаже јер то што је преостало распоређује да има до краја дана. Може човек итекако себе да истренира.
Млади кад имају доста сна и одморни су они су као вулкан енергије који само чека да пукне али се не зна у ком смеру. Свашта се жели и пробава и експериментише. Дакле, најздравије је да млад човек не спава пуно а остало време да буде заузет обавезама и хобијима и да у град навече не излази одморан него уморан. Тако ће бити НУЖНО СМИРЕН. Кад му неко предложи неку вратоломију он ће рећи: “Е, не могу, уморан сам!” Такво смирење јесте лажно јер је нужно и није стално стање човека али итекако може помоћи у борби против страсти и свести их на минимум.
Имам једног пријатеља који спава већ неколико година у просеку два сата. Заузет је и ради двадесет два. Најмлађи је доктор наука на Балкану (није Шешељ у питању), професор је на факултету, фотографише весеља, држи породично фото радњу и гради хотел на Морави. Превише посла и мало спавања. Он је непрекидно у смирењу. Кад прича и кад размишља све је полако и одмерено. Прави господин. Његов подвиг је већи него оног старца на Светој Гори јер је старац у шуми међу природом, овај је у лудници од града. Много више снаге и смирења треба за град него за планину. Но без обзира на тај подвиг мој пријатељ неће бити свет, јер нема молитве, а старац хоће. Кад би само увео молитву у свој живот био би далеко испред и тог старца а и свих нас.
Е сад, кад ја напишем нешто, обавезно се јаве неки са коментарима типа: “Па што му оче не кажете да се моли?” или “Па што не уведе молитву?” Пре него ли ти запуцају да саветују ви погледајте себе и свој живот и како ово можете да примените јер сам вас ради ово и причао. А мог пријатеља оставите мени и мојим молитвама…