Јеванђељску причу о блудном сину не треба појашњавати, прилично јасно је Господ испричао. Потребно је само у њој се пронаћи. Себе требамо у њој проналазити, а не друге.

За нас се везује старији син из приче. Овде међу нама нема блудних синова, можда има бивших блудних синова и кћери, јер кад се каже „блудном“ мисли се “отпадном”, на оног ко се одрекао оца и ко је царство му понуђено бацио у блато. Такав се уподобио ни мање ни више него са свињама. Чак су и оне биле изнад њега…

Други син смо ми који смо у љубави Бога Оца, који вредно радимо на њиви Господњој, учећи себе и друге речима, а превасходно делима.

Ова је прича нама упућена да прихватимо сваког у његовом покајању јер је Отац потрчао и потрчаће свим синовима свих времена, који год дођу пред Њега и кажу: „Оче, сагреших небу и теби, нисам више достојан назвати се сином Твојим“.

Таквог ће Господ обући да не иде го и босоног по овоме свету, да не иде без достојанства прстена на руци, у хаљине нове ће га обући да не иде поцепан.

Врло често када се уђе у тумачење неких прича или дешавања, па се дође до тачке да се не зна ко је у праву, људи су склони да кажу: „Ја сам у Цркви толико и толико, ваљда ја боље знам од тебе, ти си јуче ушао у цркву, ти ћеш мене да учиш“.

То је та гордост коју осуди Отац и рече: „Требало се провеселити. ТАЈ мој син, тај твој брат је мени исто што и ти. Не волим што је радио то што је радио, али волим њега, како и ти да га не волиш. Па нећеш ти остати без твога, неће он доћи и отети оно што је теби припремљено.“

Ми, сада и овде присутни на Литургији, показујемо да смо синови и кћери Царства небеског, потврђујући крштење које смо примили.

Данас и овде ми сејемо семе које ће нићи у Царству небеском. То треба да буде закон вечнога живота свима.

А када се заврши ова Литургија и одемо својим кућама и сутра кренемо у овај свет, на посао, у народ – потребно је да будемо као Отац, јер у име Њгово идемо. Не можемо се називати синовима Божијим, а да идемо у народ и да радимо оно што не треба. Онда ће неко рећи: „Ти идеш у цркву, ти се молиш Богу? Џаба ти то, џаба ти и што постиш и што се молиш када овде лажеш, вараш, блудничиш…“

Ми смо амбасадори своје вере и људи ће кроз нас гледати Бога.

Зато, када одемо у народ  имајмо на уму да не идемо у свет у своје, него у име Божије, јер ми својега имена и немамо. Ко је дошао у овај живот са именом? Дошли смо безимени, голи, боси, и мање више тако ћемо и отићи. Име нам даје Господ Бог. Крштењем примамо име по коме ће нас Он позвати и познати.

Па ће рећи: „Петре, дођи у царство Моје.“

Име треба заслужити. То су и „дивљаци“ знали. Код Индијанаца дете је стицало име кроз живот. А ми своје каљамо. Живимо као да сутра после нас неће доћи неко. Зар неће мој син носити моје име са собом? Неће ли га људи питати: „Чији си ти, мали?“

Па ће се он стидети да каже ко му је отац или ће с поносом говорити…

Размишљајмо браћо и сестре данас за сутра, јер нам сутра већ данас стиже. Водимо рачуна шта радимо док смо у Цркви, јер ако ми који смо у Литургији, посту, причешћу, исповести – прљамо „удове Христове“, шта да очекујемо од људи који не иду у цркву. А спремни смо да их осудимо.

Волимо друге људе као што воли Отац, и Господ ће нас због тога наградити. И нека нас ова прича пред увод у Великострадални пост опомене, да поразговарамо сами у души својој и видимо куда наш живот води, да се кроз исповест пред почетак поста припремимо за њега, и да нам предстојећи пост буде на здравље и на спасење. Амин.

Храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у В. Плани, 27. фебруара 2021.