Нема друге већ да напишем како јесте. Љутиће се многи али ја морам рећи зарад Онога којег волим.

Јуче ми се десило нешто што је изменило моје данас. Данас пак нешто што утиче на моје сутра.

Десило ми се да ми је Бог дао део одговорности. Рече: “Узми и ти понеси мало. Ниси више дете!”

А моја леђа нејака… А опет, што је више терета све су јача. Но, нисам то хтео да вам причам. То већ знате. Већ сам говорио о томе.

Рече Бог: “Понеси и ти мало”. Сам сам тражио. Сад носим.

Кад сам био дете ни себе нисам могао да носим. Помагали су ми родитељи. Многи су ме учили да ходам, причам и учим уопште. Нешто сам и сам учио, углавном глупости. Па су ме родитељи дисциплински штеловали. И тако у једном периоду свог живота сам успоставио баланс па сам успевао себе да носим.

Онда Бог поче да попушта свашта на мене и учи ме да се носим са олујом, да не падам, а и кад паднем да не пропаднем већ да устанем. Дошла снага “однекле”!

Након тога рече Бог: “Ајде сад даље…”

Тако се ја ожених. Тражио сам, и омашио пар пута не би ли знао да ценим кад нађем ону праву. И тако понесох и њу на себи. Би тешко, али Бог рече: “Понеси и ти мало, ниси више дете”.

И носећи и њу на себи, олакшах Богу за себе и још једну. Но ми Бог даде снаге, па каже: “Ајде сад још неког”. Тако дођоше деца. Сад и њих носим. А након тога и пријатељи, па деца са веронауке, па парохијани и духовна чеда. Нисам ни знао да имам толике снаге.

Схватих да ми је Бог даде па ми није било тешко. Носих са лакоћом и кад ми је било тешко. Нисам више Богу на терету већ сам ученик код Њега на занату. Учи ме да орезујем и негујем. Није лако. Љуте се многи.

Коров се љути што га чупам. Земља што је стално квасим. Гране што их орезујем. Бубе што их требим… Сви се нешто љуте. И сама садница се љути што је стално радикално титрам. Мисли да може сама. А ја, кад завршим са једном садницом пређем на другу.

Плод није за мене. Ја га не берем. Господар тог врта ће доћи плод да бере. Њему приличи похвала. А мене ће кривити и заборавити, све док Господар не дође и не каже да рода не би било да није вртлара. До тад ћу ја већ стар бити. Руке ће ми огрубети, леђа се савити, лице сунцем изгорети…

Нема везе. Иза мене ће остати море оних који су свој род изродили у славу Господара врта тог.

А ја што боље и брже радим Он ми више даје. Све је већи врт који обрађујем. И даће ми све што му иштем. И маказе и одело и храну, и све што помислим. Више га и не молим. Сам даје и шаље, али увек уз једну поруку: “Само ти синко ради свој посао. За остало се ја старам!”

Попут старца Вукашина чије речи обиђоше свет и поразише непријатеље. Можда ћу и ја једног дана освојити свет?

Само ако будем вредно и марљиво радио да Господар буде задовољан и има више плода. Схватио сам да Он од тог плода узме семе и сеје даље нови живот. Тако је сваки вртлар у своје време обезбедио семе за време нових вртлара.

Ах, колико је оних који ненаучени хоће друге да режу?!

Не иде. Није то благословено. Упропастиће многе успут. Таквима се неће коров противити, нити бубе и болести, нити гране танке и испуцале. Али ни плода неће имати, а ако га и буде биће ситан и горак. Семе из горког плода је горко. Семе које уз коров расте се у коров претвара. Ето како се расејава семе корова, болести и крвопија.

Зато одговорно признајем да је посао вртлара најбитнији. Ако њега нема, нема ни доброг семена. Ако је он лош и семе је лоше. Ради тога треба свакој садници приступити пажљиво и истрајно. Као да је сама, и као што јесте, јединствена. Иако има море других, свака мора да буде орезана и однегована као да је последња.

Твој труд неће ценити нико осим Господара врта и будућих генерација чије си семе произвео. Не очекуј награду. Даће ти Господ у онај дан када ти буде рекао: ,,Доста је! Сад одмори!” У тај дан одмориће те Господ Бог твој, исцелити ране и у дом Свој одвести и наградити те за рад твој. Ту више неће бити жеге, ни болести, ни незахвалности, ни било чега што ће ти сметати да одмориш како си заслужио… Ах, да, одмор.

Но, доста сам причао. Извините ме, врт ме чека. Одох да радим јер још није време за одмор…