Олуја!

Кад олује дођу онда ће спасти шминке и провериће се квалитет материјала од којег смо себе зидали. Често пута слушам људе који су јаки на речима али кад невоље дођу онда заћуте, побегну и повуку се. Таквих је данас много. Виђам то свакодневно.

Највеће кукавице су они који нападају себи блиске људе. Упорно траже изговоре за своју мржњу и искаљују гнев на своје најближе. Нажалост, и таквих је доста. Несрећни и незадовољни људи са мало љубави у срцу своме. Такви су олуја сама по себи.

Но Бог често ресетује наш живот, па нам по својој милости да неку екстерну олују која најбоље покаже наше недостатке. А најгоре је то што не поправљамо те недостатке већ кажемо: „Добро да је прошло!“ Прошло, а ништа никло није.

Чак и из пожара или вулканске лаве настане веома плодна земља, а многи остану јалови до краја те их ништа не може учинити родним дрветом са којег друге треба заситити. А онда опет олуја, па се види плиткост корена или пак његова јачина.

Олуја је видовдан наше личности и љубави.