Колико непотребних и небитних корака направимо за живота? А на онај прави никако да се одлучимо. Као да се онда сетимо да узалуд не трошимо кораке. Да будемо мудри.

Колико непотребних и небитних речи кажемо за живота? А оне праве никако из уста да изађу. Као да се баш у том тренутку сетимо да се човек мора контролисати.

Колико непотребних и небитних људи за живота испоштујемо? А за оне праве и насушне људе око нас никако да извреднујемо и сачувамо. Као да се тад сетимо да поставимо неком услове за дружење са нама.

Колико заиста непотребних и небитних снова сањамо и даље их памтимо? А наших правих снова се одричемо зарад туђих и лажних!

Колико лажних богова у своје животе без икаквих услова и провера пустимо? А оног Једног Истинитог који нас воли и чува пустимо тек након што испуни све услове које му задамо, а и онда је питање какве кораке, речи, људе и снове од нас тражи!

Зарад кога сам спремам да направим прави корак? Зарад кога сам спреман и по трњу да ходим? Зарад кога сам спреман да више не кунем, не оговарам, не лажем и не псујем? Зарад кога сам спреман да се извиним, захвалим и замолим!

Зарад кога сам спреман да први устанем и последњи легнем? Да дам свој живот и целога себе? Зарад кога сањам? Зарад кога бих био спреман да се изборим са свим алама овоземаљским и подземаљским да своје снове оживотворим и друге надахнем да остану верни детету у себи?

Заиста је суштински контролисати непотребно и небитно и дати целога себе за праве кораке, људе, речи и снове у животу!