Нисмо Вас заборавили! Заборав је једнако смрт. Ако Вас заборавимо себе смо заборавили, а ако себе заборавимо ми више не постојимо! Ви сте дали своје животе за своју веру и народ. Ако то оде у заборав, шта ће нас спречити да и надаље заборавимо? А тај исти заборав ће нас сигурно спречити да се и надаље жртвујемо, знајући да ћемо бити заборављени од оних за које дајемо животе. Зар толико не могу за нас? Да нас запамте бар у молитви!

Зашто бих ја давао свој живот, кад због неких политичких околности, нико неће смети да спомене моје име? Кад се нико неће молити за мене? То се пита млад човек кад дође пред тај изазов. Па ће нам говорити да је то прошлост и да не гледамо уназад! Онда ће млад човек гледати напред у будућност. А каква је будућност ономе који заборави прошлост? Осим да је понови!

Зато окрећемо главе и заборављамо Косово и Метохију. Зато су нам гробови очева зарасли! Зато споменике и не дижемо нити смемо да дамо имена школама и улицама по истинским херојима! Зато не смемо да споменено Кошаре. Зато се стидимо да кажемо ко смо и чији смо!

На оне који нам ударе на очеве ми ћутњом одговарамо, само да смо им ближе. Како бити близу и добро са онима који наше очеве мрзе, пљују и терају у заборав?

Некрсти прекстише крштене у некрштене, а деца крштених ћуте молићи се за прекрштавање!
Заиста, заборав је смрт!
Да није Бога да све памти одавно би себе сахранили.

Нека је вечно сећање поколења на свете жртве наших отаца и матера!
Христос Васкрсе!