Зашто се, оче, не огласите поводом овог срамног прајда, зашто се не огласи СПЦ, зашто патријарх ћути?! Зашто Вас оче не видесмо у „нашој“ литији? “Зашто не позовете народ у литију, ову “нашу” или неку “вашу”… Свака част Вама оче, али ЗАШТО стално браните „њега“ кад је он изабран од „тога и тога“ кад је он „знате чији“…Зашто, зашто… То „зашто“ је, на овај или сличан начин више пута последњих дана постављено кроз коментаре на друштвеним мрежама, кроз поруке и кроз мејлове који пристижу на адресу оца Пеђе… To “зашто” уз оно скоро па неизоставно “али” које уследи и од појединих људи из најближе околине кад покушаш да изнесеш неке чињенице. Читам и слушам и тешко ми да верујем…
Па ако се неко јасно и недвосмислено изјашњава све ово време, и око толико тога а не само око овог “догађаја” који нам се намеће – није ли то отац Пеђа, није ли то учинио наш патријарх, СПЦ?!
Послушасмо ли „О недељи ,,поноса” у септембру!“, све оне емисије уживо, објаве, погледасмо ли „Изненађење Ивани за рођендан“, прочитасмо ли „Нећемо ћутке гледати!“, „Литије?!“… Дођосмо ли на Литургије које служи отац Пеђа, други оци, патријарх? Да послушамо, видимо, чујемо „став“… Јер, ако све то јесмо послушали, видели, чули – откуд таква сумња, осуда, и изнова и изнова то “зашто”…

О, добри моји, па зар толико ништа не знамо… Зар смо толико неверни, острашћени, заведени мржњом оних који љубав не (пре)познају…
„Насекирасмо једни друге само тако и покривисмо секире. Поделисмо се у сто табора па заборависмо и дела и недела. Дела честитих и храбрих одоше у заборав јер је неко рекао да се тај није огласио кад су они сматрали да треба. Ето колико нам је требало да разапнемо оне које волимо. Ето како је и Христос распет на крст само пар дана након што је васкрсао Лазара.“ – каза отац Пеђа у још једном свом дељењу мисли са нама, жалостан зашто нас сумње изједају, зашто само осуђујемо, зашто нам толико љубави мањка…

Јуче је мени стигла порука од једне младе жене, мајке која је изгубила своје дете а којој су, како посведочи, беседе оца Пеђе њој и њеном супругу биле од велике помоћи да остану на правом Божијем путу и одрже мир у души… Каже: „Размишљала сам да ли да Вам пишем, не познајемо се и не знам да ли ово има неког смисла, али, сањала сам да сам отишла код оца Предрага, седели смо у његовом дворишту и он ништа није причао. Само је седео и гледао преко пута своје куће. Када сам погледала у правцу у ком гледа видела сам цркву и људе који носе велико црквено звоно. Питала сам оца: Јел то Ваша црква?, а он каже: То је црква Светог Петра, и остало је још звоно да се постави.”
Не знам, као што се и жена запита, има ли смисла овај сан, али га, како она са мном, делим ја са вама. Због једне мисли која ми прође кроз главу: Треба поставити звоно на Петрову Цркву… Да би се оно огласило потребни смо ми да га подигнемо на звоник, да га уздигнемо својом снагом, а она је од вере и љубави, чега другог… То звоно су они који Јеванђелске вредности проповедају, који нас у Литургији сабирају… Они су  наше звоно. А ми би да га мало  “прештимујемо”, јер мајстор није погодио тон који прија нашем уху… А кад не успемо мрљамо га и прљамо, неверни, отровом озлојеђености ослепели, оглувели и заглупели. Па би такво на звоник да га подигнемо…

Праштајте што дадох себи за право да о овоме и овде говорим. Разлог је један: Зар и после свега што видесмо, чусмо и чему сведочисмо – сумњамо? Сумњамо у све, сем у сопствену осуду?!
Молимо се Господу да нас све уразуми и прене.. Да се не убројимо у оне који хушкају  против онога што једино вреди и оних који једини маре…

Јелица Павловић                                                                                                            (25. августа 2022.)