Има људи који за живота не посаде ниједну биљку али зато обрсте хиљаде. Неће човек знати да цени природу док у зноју својих руку нешто не створи и не узгаји.

А пре негде док сам у зноју рада и опекотинама од сунца био у воћњаку, размишљам како човек са смирењем служи казну још од Адама. Просто зна да се мора изборити са коровом и штеточинама и да гледа у небо кад ће сунце, а кад киша, а кад пада град стрепи.Ти вредни домаћини врло често подвлаче црту за тиме што им је нешто пропало или цркло.

Једном сам присуствовао томе што вам причам. Када је чопор паса упао у шталу па су три краве умрле и угушиле се од страха покушавајући да побегну. Плакали су сви у кући јер су те краве за њих биле више од производње. Биле су део породице. И домаћин је љутито тешио говорећи да је црта подвучена.

Колико таквих црта поштен човек повлачи данас?!

Стварајући, на Бога личимо.

Зато рад ослобађа и смирује па чак и кад је то давно заслужена казна које и дан данас нисмо ослобођени!