Правило, које је као закон уткано у овај свет.

Хоћемо ли да нам Господ нешто услиши мора се дати нешто на жртву. У већини ствари је довољан пост као подвиг и жртва, али за веће ствари потребан је већи улог.

Ко живи по Богу чешће се остварује оно за шта измоли. Дела која је Христос чинио може чинити и човек, али не са таквом учесталости! Но, тај мора бити спреман да живот свој положи за Христа. Ако није у стању постити, молити се, причешћивати се, уздржавати се од страха и страсти, тај може само сањати да ће му се живот тако узети. То ће остати само неостварен сан. Господ је темељан и све има свој процес, па тако и живот и раст према Богу.

Ево једног примера: Свети Петар је унапред био благословен за страдање и зато се његова реч чула у Царству Небеском. Све што је помолио добио је. Па чак и Васкрсење неког. Јер је унапред његов живот положен…

Ово време болести и моралних извитоперености мора бити прекинуто, али, нажалост, није довољна само једна смрт, као што је била смрт Патријарха Павла, када је кренула пандемија свињског грипа. Све што се дубље гази у последње време, теже ћемо се чупати и продужавати наше време, јер пакао удара свом силином.

Дакле, некад је била довољна смрт Патријарха Павла, данас смрт Митрополита није довољна, али је битна. Она је прва у низу. Следи друга, а онда и трећа, која, ако буде достојна, пробудиће и задобити време/васкрсење народа.

Иако сте знатижељни да сазнате ко је следећи, кажем вам да размишљате шта ћемо са продужецима ако их добијемо!

Дакле, шта ћеш ти ако ти се да мало екстра времена?!

Хоћеш ли само јести и пити земљу чекајући да наша деца са нових шест жртава промене време, или ћеш се побринути за то да ТИ будеш један од тих шест?!