Зна ли неко?!
Просто је невероватно како не знамо ту јако битну информацију, а понашамо се као да смо на самом почетку и да су векови пред нама.
Како је то човек убеђен у то да ће трајати и да нема страха од једине ствари која је сигурна у животу, а то је смрт?!
Као што је земља постојала пре њега тако ће постојати и после њега.
Па ето, живи са вером у животу да ће ипак све бити како треба. А после каже да му је вера небитна, а уствари живи од ње и са њом свакодневно.
Но та вера није постојана јер се темељи на његовом оптимизму који с времена на време падне у воду. Рецимо оде на сахрану или му умре неко ближњи или се разболи. Тек тад кад дође у реални свет његова вера постане прашина и погледа стварности/неизбежности у очи. И задрхти! Уплаши се! Потресу се темељи његовог саздања! И ето откуд страхови у човеку: “Чувај се, да се не разболиш! Пази шта радиш! Само нека смо ми живи и здрави! Он је умро, нема га више!”
Човек док је млад нема сустрета са реалношћу па мисли да је јак. Али како стари тако учи живот и страх почиње да га обузима… “Шта ћу за децу?”, “Бојим се за себе/децу/ближње!”
Тако страх обавија човеков живот. А он и ако почне да верује у Бога, не ради то из покајања, љубави, преумњења – већ управо из тог страха да не “разгневи” Бога и да му се шта лоше не деси. Опет страх! Страх од Бога! Али онај лоши страх, а не страхопоштовање које има свој темељ на љубави.
Тога сам се, искрено, нагледао у животу. Еххх.. Ово је век страха! Сви се плаше за живот свој. И то зато што се њихова вера не темељи на љубави према Богу већ на љубави према себи!
А што је најгоре, онда постају робови смрти јер стално размишљају о њој. И потпуно су онеспособљени за живот и нормално функционисање!
Ако човек искрено верује у Бога, онда му смрт није битна. Он живи! Просто живи. Дише. И кад ујутру удахне ваздух, док са осмехом и радошћу гази у нови дан, он захваљује Богу за тај дар и труди се да га искористи максимално. Не боји се да корача. Не боји се борбе. Нема страха јер зна да је Господ ту уз њега. Да ће га чувати и водити кроз дан.
Сад знате зашто више нема осмеха и радости у свету. Зато што је страх преузео волан.
Уместо тога, са потпуним поверењем у Бога газите оно што нам је животом дато, не размишљајући колико нам је остало већ колико смо добили сад!
Hvala dragi Oče Predraže na ovim otrežnjujućim rečima. Teško se sa tim strahom izboriti jer od malih nogu su mi ulivali strahopoštovanje prema bogu. A tu gde se useli strah, ljubavi nema. Otkako ste se Vi pojavili sa vašim besedama, dragi naš Oče Predraže, taj strah se polako gubi i ljubav prema Bogu raste. Slava Bogu i hvala za sve.
Sa tim se zivi svaki dan , a mnogi pokazuju da drugi vide(sto i grese)
Nije bitno sta smo nego ono sto stvarno jesmo
Zivit mi gura i ide dalje uz tesku borbu sa svakim novim danom, hvala ti BOZE za svaki novi dan !