(Беседа на Јеванђеље о Родослову Исуса Христа)

Драга браћо и сестре,

ово што сте сада чули није никаква говорна вежба где ја као свештеник треба да покажем да ли умем да прочитам сва ова имена која сам набројао, нити су ово нека насумична имена, већ време које чекаше и људи који чекаше Спасење да се роди… Од изгнанства из раја па све до Христа – три пута по четрнаест колена. Кроз то време људи су причали да ће доћи Онај који ће спасити све. Јеврејски народ је стоички све време носио тај завет, то пророштво и то надање да ће се родити Спасење.

У неком тренутку они су били у заблуди јер су мислили да ће се родити војсковођа, вођ, који ће јеврејски народ водити у победу. Међутим, Бог се рађа, и то не да би сатирао своју децу, већ да би својим рођењем родио поново ту исту децу кроз Себе, за вечност, а не да владају земљом. Земљом ћемо владати рођени Христом поново у вечности, али љубављу, а не страхом, како су они то мислили.

Колико смо ми мушкарци гледали и волели да знамо ко су нам били дедови, прадедови, па у многим кућама где сам дошао постоји родослов, дрво живота – да се зна од којих смо, одакле смо. Ево браћо и сестре одакле смо. Овај родослов Христов је родослов и наш. Лепо је знати да у нашим коренима имамо неког знаменитог, неког ко је нешто учинио за живот, неког ко је дао нешто од себе… Али овај родослов јесте прави, Словом рођен за свакога од нас. Од тада па надаље, кад се наше Спасење родило, и то баш онако како би требало да се роди Бог. Ни мање ни више него у јаслама, у слами, међу својим вољенима…

И ето, измаче нам ова година све брже и брже и дође нам још један Божић, ево 2022. Кад смо млађи били, па смо гледали филмове, па каже тамо далека будућност нека 2022. година где је свет уништен, а ево ми сад дођосмо у ту будућност. Та будућност постаде наша реалност… Али ништа ново под капом небеском.

Слушали сте и Апостол: “…Они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским…” Један од њих је и онај кога данас прослављамо, свештеномученик Игњатије. Једном приликом када је долазио у народ Христос је узео једно дете и рекао: “Ко се не понизи као ово дете неће видети Царство небеско”, тј. ако се понизите као ово дете, видећете Царство небеско. То дете био је Свети Игњатије. Богоносац, јер га је Христос узео. Расло је то у њему, заједно с Поликарпом постао је ученик Светог Јована Богослова, оног јединог који је остао под крстом од свих апостола. Када је цар Трајан тражио од њега као епископа Антиохијског да принесе жртву идолима он то није желео и бацили су га зверима, бацили су га лавовима да га растргну, и тако се прославио овај дивни, велики светитељ. Видите, ништа ново… Своју веру човек мора да потврди не само речју него и делом.

Нека би овај празник и овај дивни светитељ, Свети свештеномученик Игњатије, био на узор свима нама, на помоћ да и ми издржимо све звериње које ће се ставити пред нас, да сачувамо своје достојанство, да сачувамо своју веру, да сачувамо своју љубав, и да се радујемо једном од најрадоснијих празника који нам долази, а то је рођење Господа Исуса Христа.

Наша Света православна Црква обележава данас и сећање на Свете оце (јутрос сам бежао по кући, ови моји су ме јурили, пуно их је, хвала Богу, па су ме стигли, нисам могао да им утекнем)… Видите како је Света православна Црква то установила: Детињци, Материце, Оци – и посветила им по једну недељу. А човек хоће да смишља “топлу воду”, па каже дан жена, осми март, а ми то већ имамо. Ми имамо Дан мајки, Дан деце, Дан очева –  и то све пред Божић – упућујући нас на породицу, да је то један диван породични празник. Нека би тако и било, да у миру, здрављу и весељу прославимо рођење Богомладенца Христа!

В. Плана, црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, 02. јануара 2022.