Била једном два монаха који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру, а да се ниједном нису посвађали.

Једног дана први монах рекао је другоме:

“Не мислиш ли да би требало бар једном да се посвађамо?”

Овај други је узвратио:

“Зашто да не. Око чега ћемо се свађати?”

“Могли бисмо око овог хлеба”, предложи први.

“У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?”

“Овако”, рекао је први монах. “Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?”

“Задржи га”, рекао је други монах.

Боже, какви су то аматери. Не знају се ни посвађати око нечега. А ми смо шампиони у свађању. Прави професионалци.

Знамо се посвађати и ни око чега. Притом сломимо све трагове љубави, прелепе прошлости, наде будућности и срца деце и оних око нас.. Е то је професионализам. Штета што нема неко такмичење у томе! Били би прваци света..

Неки кажу да је награда за несвађање рај, а награда за свађу пакао. Не знам. Ја бих се и око тога посвађао. Час бих нашо демант, изговор и контра аргумент!

Него, кад смо код тога… Од јутрос се нисам посвађао ни са ким. Има ли кандидата?