Змија пресвлачи кожу и тако расте, а човек из своје коже не може! Но раст умом није ограничен. Заправо, ограничен је само вашим ограничењима.

Сад би неко рекао да је свако надарен од почетка живота различито, али без обзира на то, ограничава човек самог себе у оној мери у којој је лењ, инатљив, брзоплет, горд… Док се човек Богу не препусти неће пресвући стару кожу свога ума.

Змију сам употребио само у оном контексту у којем она представља символ мудрости, јер је и Господ тако представља позивајући нас да будемо мудри као змије (о голубу и безазлености ћемо други пут).

Дакле, ум треба да буде савитљив и проницљив. Да буде стрпљив и непохлепан. Да буде штедљив, али хитар. Да напада, али и да се брани, да не буде горд већ спреман и да се повуче па чак и прави мртав да би могао да васкрсне. Да кад буде у замци може и комад себе да одбаци а жив да остане, попут гуштера, да би други дан опет водио борбу са свима, почев од себе. Али да свој отров остави за непријатеље, а никако за своје ближње. И сваки пут кад му кожа постане тесна он да је одбаци и обуче се у ново одело новога живота.

И сам сам се сад збунио о чему и о коме причам, да ли о змији или човековом уму? Но, само онај човек који је спреман да учи може бити научен. Остали су ту да попуне број и својим ненаученим лекцијама науче оне који желе да уче.

Заиста, тешко ближњима тврдог ума. Могу само да се окрену и оду молећи Бога да на било који начин разбију окорелост њиховог ума… Дешавало се и то, видео сам. Нешто прелепо, али и претешко. И свима је заједничка мисао у тренутку развијања “тесна кожа”!

Све је у виду ума. Отворимо очи ума нашег и уши срдаца наших према Богу и видећемо како змија постаје змај.