Ето светим водицу за Светог Николу. Заиста су невероватне приче кроз које пролазим. Свака засебно сведочи о томе какав смо ми диван народ.

Не знам како је у солитерима по центру града, али у мојој парохији је заиста тако. Усликао сам чика Милета, једног од последњих опанчара на свету. Преостало их је само петнаест на целом свету. Да, умиру стари људи, и са њима стари занати.

Опанчари су старији људи, и зато ћемо врло брзо за један пар опанака дати више него за најновије “најке”, а не задуго више их неће ни бити. Без опанака и фолклор је угрожен, а мало је рећи да је то једина омиљена и заједничка дисциплина свих Срба на свету, где год живели.

И тако сам данас наручио опанке да их носим, и да се њима поносим. А онда, шетајући до следеће куће, размишљам да ли народ уоште више мари за то… И сретнем успут човека.

“Помаже ти Бог”, поздравим га, а он одговара: ,,Бог да помогне, ако није другом обећао!”

“Има и за друге и за нас”, додајем ја. “Него, куда, добри мој?”, упитах.

“Ето, родило ми се унуче, па сви кренули у продавнице да купе нешто, а ја код Милета да ми направи пар опанака за њега…”

Ето мени одговора. Благословим их све, и свако оде својим путем.

Носталгија је велика за временом које убрзано умире док се сви правимо да није ни постојало. Понеко и мари, па пробава да сачува оно што у овом времену не може постојати.

Не иде да се “смедеревац” носи у Београд на води. Тај “смедеревац” је за блато и снег, где има пањ и секира, котарица за дрва и деда да цепка та дрва, а бака са кецељом поред шпорета да ставља хлеб и штрудлу са маком.

Не јурцајте толико брзо тамо где сте пошли, можда баш срљамо у нашу пропаст…