Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

Наш Ђедо драги…

Наш Ђедо драги, непоновљива личност, наш митрополит Амфилохије, упокојио се, и море људи превазишло је своје страхове – страх од смрти, страх од болести, страх од пропадања…

Показали смо једнодушност, саборност, и показали смо свим нашим непријатељима да смо ми Црква увек, и у најтежим и у најбољим тренуцима. Показали смо и да нам је, иако се бојимо за своје здравље, вера ипак важнија, као што нам је важна и љубав нашег митрополита, коју смо осећали. То је порука коју је данас видео цео свет!

Народ Божији био је са својим свештеницима, епископима, патријархом и челницима световне власти (колико год оне биле или не биле омиљене некоме). Све институције и сва саборност заједно, у време снажног страха од короне. То је јасна порука да ми верујемо у Господа Бога, да се и чувамо, али да нам је Господ прво и једино уточиште. Надам се и молим да нам ово буде довољан подстрек за све што нас чека.

Наш митрополит Амфилохије годинама и деценијама био је владика народу који га није волео, није разумео, народу који није одговарао на његову љубав јако дуго. Један човек је исповедио како се сећа да је митрополит долазио у његово село да би служио у цркви у којој нико није служио годинама. Народ га је напао, на крају и закључао на неколико сати у цркви. „Сваки паметан човек отишао би од таквог народа“, казао је у свом сведочењу тај човек.

А он је остао да буде владика у том каменолому духовном! Није одустао, он је орао и копао, сејао и сејао, годинама. И није за чудо што се на његовој сахрани, на заупокојеној Литургији читало баш Јеванђеље о сејачу и семену! Он није сејао на плодно тле, он је сејао по жеги, у трњу и на камену, свуда… И када су му други говорили да ту неће ништа нићи, свако семе које је било на камену или на сунцу, својом сузом је заливао. Доводио је нове сејаче који су се заједно с њим трудили и тај каменолом из Црне Горе претворио је у Свету гору!

Господ је допустио да буде искушаван у том кршу цео свој живот, а пред крај живота наградио га је великом благодаћу: Он, духовни архипастир свога стада, доживео је да види целу своју државу уједињену у једној мисли: Да не дају Светиње, да бране своје свештенике и епископе, да се достојно држе. И плакао је због тога!

Наградио га је Господ, али је то награда и свима нама, јер смо и сами то доживели и остаје да причамо о томе. Многи су примери чојства и јунаштва изникли у литијама и то је показатељ да смо ми велики народ, али само и једино када смо уз Бога!

Народ је то препознао у митрополиту и кренуо да га прати. „Добри и верни слуго, у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити. Уђи у радост Господара свога!“ Тако је и било!

Док сам стајао поред митрополита осећао сам живот. Изгледао је као да спава, а на његовом лицу видео се потпуни спокој јер је доживео да види васкрснуће свог црногорског народа! Ако то није чудо, не знам какво друго чудо антитеисти и боготражитељи траже у овом веку! Ако то нису препознали као чудо, онда ће живот провести као слепци, тражећи нешто што је већ пред њима…

Иако сам био неизмерно тужан, нисам могао да заплачем док сам стајао поред њега. Ниједне секунде нисам осећао да није међу живима!

Нека наша заблудела браћа су се радовала не схватајући да је митрополит оставио само тело своје овде на земљи, а да је свој дух и душу предао Господу, и да је он сада још један заступник за нас Србе. Већ га замишљам са Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским, Светогим Савом и свим нашим светитељима, и док он плаче, они га грле и говоре му да је добро издржао!

Оставио је Ђедо чисте рачуне иза себе, али и поруку да се боримо заувек.

Рађају се људи сваког дана – овакви у неколико векова један! Умиру људи сваког дана, али овакви као што је он – никада не умиру, ни када умру! То ми је једино било на памети док сам стојао крај њега…

0 Коментара

Проследи коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *