Колико дуго мислимо да игноришемо чињеницу да смо на корак од пуцања?! Гнев ће попут метка покосити све испред себе ако се не контролише.

Одакле гнев долази и како га спречити?

Сваки човек има жеље у животу. Ако не успе да дође до тога што жели, или је то недовољно брзо, човек постаје гневан. Гнев на себе због неостварених снова рефлектује на своје ближње. Лако пуца и гађа директно у срце.

Речи се изговарају невероватном брзином, попут рафала, са намером да повреде. Не бирају се. Не филтрирају се уопше. Излазе редом.

Уколико се не нађе вода за гашење тог пожара, гнев постаје стање. Онда се речи бирају: Тражимо оне које ће другог највише повредити. Метак који ће највећу штету направити. Такав метак зна да направи рану која никад не зацели. Дубоку и живу…

Речи то могу: Да посеку оштрије од мача. И ране од њих теже зарастају. Често односе толико поремете да је немогуће помирити људе. Онај ко је израњаван се више не осећа сигурно и боји се нове повреде. Искуство га учи да опраштањем даје само нову прилику да буде поново погођен. Бива уплашен и повлачи се. Неретко и он буде гневан и онда настане рат у којем често буде и мртвих.

Узрок гнева не морају бити само неостварене жеље. Може бити и болна прошлост и недостатак самопоуздања. Ако се гнев не реши, ни “манијакална” фаза се не решава сама од себе већ прераста у жалост, тугу, депресију… Као мало дете које се гневи што не може добити шта хоће и кад му се забрани или постане свесно да неће доћи до тога, а оно плаче.

Из униније, која кад постане хронично стање прераста у депресију и ствара безвољност (анксиозност) у човеку, неретко настану психосоматске болести или дође до самоубиства. Такве особе су безвољне и депресивне, а истовремено и љуте. То ми је показатељ да је прошлост проблем, да човека мучи нешто што не уме да пусти и да је заробљен негде између покушаја да настави и нерашчишћене прошлости.

Како се гнев лечи?

Тако што ћемо завирити у ту прошлост, видети шта је то што смо желели и са смирењем се суочити са собом. Средити приоритете у животу и одредити нове циљеве. Схватити и прихватити да смо били лакоми на живот, да нисмо ми криви за лоша дешавања у прошлости, или да, ако јесмо, прихватимо кривицу и наставимо даље. Треба пронаћи тај трн који ствара бол, што гноји и може довести до сепсе и онеспособити нас. Чекање ће само јачати бол и ширити рану.

Заједничким снагама треба пронаћи трн и извадити га. Кад се једном пронађе и одстрани, проблем ће полако нестајати. Човек ће се смирити јер неће бити разлога за гнев.

Виђао сам љуте ратнике како пуцајући гутају све пред собом претварајући се у Хулка, али исто тако и тог Хулка како поново постаје човек и свој револвер са олакшањем баца у реку. То је величанствен тренутак.

Зато се свако вече враћајте у прошлост и мирите се са њом. Тако ћете се у превентиви решавати гнева и поново враћати смирењу. Свакодневно!