Ово писмо је 1854. године индијански поглавица Сијетл упутио председнику САД-а Френку Пирсу, као одговор на понуду да САД од Индијанаца откупе њихову земљу – у замену за резерват:

“Велики поглавица у Вашингтону понудио је да купи нашу земљу. Он нас такође уверава о својим искреним осећањима. То је љубазно од њега, јер знамо да му наше пријатељство није потребно. Ми ћемо размислити о његовој понуди. Јер знамо да ако је не прихватимо, бели човек ће доћи са оружјем и узети нашу земљу. Велики бели поглавица у Вашингтону може веровати ономе што поглавица Сијетл каже, исто као што наша бела браћа могу веровати промени годишњих доба. Моје речи су као звезде – не бледе.

Како неко може купити или продати небо, топлину земље? Та мисао је нама страна. Ми не поседујемо чистоћу ваздуха или одсјај у води. Kако то можете купити од нас? Сва ова земља света је за мој народ. Свака светлуцава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака измаглица у мрачним шумама, свако светлуцање и свака буба, свети су у традицији и свести мога народа. Нектар који силази низ дрвеће носи сећање на црвеног човека.

Ваши мртви престају да воле вас и своју домовину чим прођу врата смрти и нађу се међу звездама. Убрзо бивају заборављени и не долазе назад никад више. Наши мртви никада не заборављају ову предивну земљу, јер је она мајка црвеног човека. Ми смо део земље и она је део нас. Мирисне траве су наше сестре. Јелен, коњ, велики орао – сви они су наша браћа. Стеновити врхови, роса у трави, бескрајне прерије и човек – сви припадају истој продици. Тако да кад Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели да купи нашу земљу – тражи превише од нас. Велики бели поглавица шаље глас да ће нам сачувати место где можемо живети у сигурности. Он ће бити наш отац а ми његова деца. Али ускоро ће бели човек преплавити земљу као што реке бујају после кише.

Не, ми нисмо истог рода. Наша деца се не играју заједно и наши стари не причају исте приче. Ми ћемо размотрити вашу понуду о куповини наше земље али то неће бити тако лако. Јер ова је земља за нас света. Чиста вода што тече брзацима и рекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо нашу земљу, морате знати да је она света и морате томе научити своју децу. Да сваки загонетни одсјај у бистрој води језера – прича догађаје и сећања мога народа. Жубор воде је глас оца мог оца. Реке су наше сестре, оне гасе нашу жеђ. Реке носе наше кануе и хране нашу децу. Ако вам продамо нашу земљу, морате се сетити да томе истом научите своју децу, да су реке наше сестре – и ваше. И од сада рекама морате пружити негу какву бисте пружили властитој сестри, брату. Црвени човек се увек повлачио када се бели човек приближавао, као што се јутарња магла повлачи од јутарњег сунца. Али за нас је пепео наших предака свет и њихова гробница посвећено место. Ми знамо да бели човек не разуме наше обичаје. За њега је сваки комад земље исти, јер он је странац који долази ноћу и пљачка земљу. Она није његова сестра, већ његов непријатељ и када је покори он одлази даље. Он оставља иза себе гробнице својих предака али то не гризе његову савест. Он отима земљу од своје деце и не брине се. Гробови његових очева и земља што му децу рађа заборављени су. Понаша се према својој мајци-земљи и према брату-небу, као према стварима које се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његова похлепа ће једног дана прождрати земљу и оставити само пустош.

Не знам! Наши обичаји су другачији од ваших. Изглед ваших градова болан је очима црвеног човека. Али можда зато јер је црвени човек дивљак који не разуме ништа?

Нема мирног места у градовима белог човека. Нема места где се може чути отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице. А можда зато јер сам дивљи и не разумем. Бука у градовима је увреда мојим ушима. Шта вреди људски живот ако човек не може чути усамљени крик дивојарца или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем. Индијанац више воли благо шапутање поветарца кад се поиграва лицем мочваре као и сам мирис ветра прочишћеног подневном кишом и мирисом боровине.

Ваздух је драгоцен црвеном човеку, јер све што је живо дели исти дах – животиње, дрвеће, људи. Изгледа да бели човек не опажа ваздух који удише. Kао човек који умире много дана он је отупео на загађен и лош мирис ваздуха. Али ако вам уступимо своју земљу, морате се сетити да је ваздух за нас драг пријатељ, да ваздух дели свој дух са свим животом који подржава. Ветар који је нашим прецима дао први удисај, такође ће прихватити и њихов последњи издисај. Ветар ће и нашој деци улити дух живота. И ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као место на коме ће и бели човек моћи удахнути ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Тако ћемо разматрати вашу понуду о куповини наше земље. Ако одлучимо да је прихватимо, поставићу један услов: бели човек се према животињама ове земље мора односити као према својој браћи. Ја сам дивљи човек и не разумем неки други начин. Видео сам хиљаде бизона како труну по прерији, напуштени од белог човека који их је убијао из воза. Ја сам дивљи човек и не могу да разумем како гвоздени коњ који дими може бити вреднији од бизона, кога ми Индијанци убијамо само да би се одржали у животу. Шта је човек без животиња? Ако све животиње оду, човек ће умрети од велике усамљености духа, јер све што се догађа животињама убрзо ће се догодити и човеку. Све ствари су повезане. Све што погађа земљу, погађа и земљине синове.

Морате научити своју децу да је земља под вашим стопалима пепео ваших дедова. Да би ваша деца поштовала земљу, морају знати да је земља испуњена душама предака, да је земља са нама у сродству. Научите вашу децу оно што смо ми научили нашу, да је земља наша мајка. Шта год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човек пљује на тло пљује на себе самога. Ми знамо: земља не припада човеку. Човек припада земљи. Ми то знамо. Све је повезано као крв која уједињује породицу. Све ствари су повезане. Човек не тка ткиво живота, ми смо само једна нит у ткању. Шта год да чини ткању чини и себи самом.

Твој предлог је разуман и ја верујем да ће га мој народ прихватити и повући се у понуђени резерват. Тамо можемо живети одвојено и у миру. Не значи нам пуно где ћемо провести остатке нашег живота, ионако је близу краја. Наша деца су видела своје очеве понижене и побеђене. Наши ратници су постиђени – њихови дани су празни, трујући своја тела слатком храном и јаким пићем. Још само неколико месеци, неколико зима – и неће више ни један потомак моћних племена која су лутала овом земљом или живела у срећним домовима, заштићена Великим Духом, доћи назад и оплакивати гробнице народа који је једном био моћнији и са више наде него твој. Али зашто да жалим за несретном судбином свога народа? Племе следи племе и нација замењује нацију, као таласи на води. Бог вам је дао власт над животињама, шумама и црвеним човеком – због разлога нама непознатим. Можда би разумели, када би познавали снове белог човека, када би знали коју наду он улива својој деци у дугим зимским ноћима, које будуће визије испуњавају њихову свест обликујући њихове сутрашње жеље. Али ми смо дивљи људи. Снови белог човека су нама скривени. И због тога што су скривени, морамо одабрати свој властити пут. Ми ценимо право сваког човека да живи онако како хоће. Али када задњи црвени човек нестане и када сећање на њега буде као сенка облака који плови преријом, још увек ће дух мог народа живети у овим шумама. Јер ми волимо земљу као што новорођенче воли сваки откуцај мајчиног срца. Ако продамо своју земљу, онда је волите као што смо је и ми волели, штитите је као што смо је и ми штитили. Немојте никада заборавити у каквом је стању била када сте је преузели. И свом својом снагом, моћима и срцем – сачувајте је за своју децу и волите је као што Бог воли све нас. Једну ствар знамо, коју ће можда и бели човек једном спознати – наш Бог је исти Бог.

Ви сада мислите да га можете поседовати као што желите да поседујете нашу земљу. Али то не можете. Он је Бог човека. И његово срце исто куца за црвеног као и за белог човека. Та земља је драга Њему и вређање земље је презирање Бога. Твој пад је можда далеко али ће сигурно доћи. Јер чак и бели човек, па кад би се и са самим Богом дружио и разговарао као са пријатељем, не може избећи заједничку судбину. Бели ће такође отићи, можда и брже него сва друга племена. Након свега, можда можемо постати браћа. Видећемо…

Наставите да прљате свој властити кревет и једне ноћи угушићете се у властитом смећу. Али у вашој пропасти светлећете сјајно, потпаљени снагом Бога који вас је донео на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њом као и над црвеним човеком. Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо кад ће сви бизони бити поклани и сви дивљи коњи укроћени, када ће тајновите шуме заударати на људе и поглед на зреле брежуљке бити замрљан брбљајућом жицом…

Где су дивљине? Нестале су. Где је орао? Нема га више. Kрај је живота и почетак борбе за опстанак.”

Преузето са: https://ekospark.com/info/11_info_pojmovi/pismo_indijanskog_poglavice/pismo_indijanskog_poglavice.html