Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

Ја у водице, а неко из школе…

Шетасмо тако ђак и ја. Па попричасмо о школи. Изјадасмо се једно другом. Ал тек кад сам ја дошао на ред сетих се како ми је лепо било док сам био ђак. Коју сам радост осећао када сам ишао кући из школе. Торба, књиге, перница, свеске, бојице, блок за цртање..

Дођем кући, а ручак спреман. Цео викенд испред мене. Неко звони на врата. Чујем глас другова како питају моју маму:

,,Јел сме Пеђа напоље да се играмо?“

„Управо руча“,  одговара мама…

А ја трпам храну у уста ‘оће очи да ми испадну и вичем:

,,РУЧААО САААМ!!!“

А мама пита: „Шта имаш за домаћи?“

„Имам нешто мало, а и викенд је“, мрмљам пуним устима док се обувам.

„Јеси ли се пресвукао?“, наставља мама..

„Нисам, али ми је ово прљаво па ћу вечерас ставити у прљав веш“, не дам се ја да поклекнем пред рафалном паљбом мајчиног испитивања..

„А јеси ли залио цвеће што ти је бака рекла?“, не предаје се ни мајка…

„Нисам, али ћу кад се вратим“, настављам ја ценкање и придодајем тужан поглед плавих дечијих очију..

,,Добро, али да се вратиш пре мрака!!“, мама диже улог.

Ја чух само оно „добро“, и осмех озари моје лице, промрљах ,,ВАЖИ!“ и нестадох са другарима. Заједно трчимо срећни и идемо даље да скупљамо остале…

Дођосмо до Миљана али њему мама не да да изађе. Он плаче и моли али мама не попушта. Излази мама и каже: ,,Миљан мора да уради домаћи па тек онда може напоље!“ а он се не појављује, ено га у соби плаче и проклиње наставницу због домаћег.

А ми, већ поучени, почнемо у глас: ,,МОЛИМ ВАС ТЕТА СЛАЂО. ЕВО САМО ПОЛА САТА!“

Три пара погледа дечијих крупних очију уперено је у њу.

,,Добро, ајде! Али до пет да је дошао кући!!!“

Ми углас: ,,У РЕДУ!“

Излете Миљан из собе, брише сузе и обува се. Захвали се мами и рече јој да је воли и ми продужисмо даље.

Нисмо знали чега пре да се играмо. Кренула је препирка. Хоћемо ли фудбал или кошарку, „између две ватре“ са девојчицама, или ћемо се рата играти или кликера, или бицикле возити …  Зависи шта нас је кад држало. Навече би сви редом добили батина јер смо дошли после мрака! Најгори дан је недеља вече, јер нисмо књигу пипнули…

Никад се више не видесмо..

Ал` ето, у неком свету који постоји у мислима свих нас, ипак се опет сретнемо, сећајући се на игре и школско доба…

0 Коментара

Проследи коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *