Човек кад се брине о нечему и о некоме он онда постаје сличан Богу. То су заправо дела Јеванђеља: бринути се, старати се!

Без обзира на то да ли човек верује Богу или га не познаје, ако се стара о другим људима из љубави а не из интереса, и ако запостави себе зарад другог, он онда креће и корача према Богу. Остаје му само да то што он ради види у Јеванђељу како Христос нас ради то све ради, и постаће верник и у речима и у делима. Али ако човек верује у Бога а не брине се из љубави према другима, он онда уствари Бога не познаје и никада га неће упознати. Јер верујте ми кад вам кажем да Бог једини нема интерес у нама!

Ја сам некако увек радио нешто и после потврду нашао у Јеванђељу и зато је то Јеванђеље жива и увек савремена књига. Али сам хтео заправо да вам кажем нешто друго:

Узмете рецимо да садите парадајз као ја, паприку, јагоде итд. Скувате шољицу чаја. На телефону пустите тихо музику или певушите.  Клекнете, па полако. Онда имате салате, па зачина, па цвећа, па воћа итд. Временом ћете заволети то што радите. Биће вам прелепо и једва ћете чекати да одете у пластеник и воћњак. Још ако укључите молитву док радите – и природа ће једва чекати вас.

Али то је само тридесет минута дневно. Ако научите да волите да се старате о биљкама које је Бог створио и благословио да се о њима старамо, онда ће и биљке рађати и веселити свог домаћина. Видите како су биљке захвална бића: ако малко радите око њих оне вас стоструко награде.

Да ли је човек данас захвално биће? Да ли он даје род Богу који не само тридесет минута већ 24/7 целог живота човековог бди над њим и пази?

Но, то нек да одговор свак за себе, али кад научите да се старате пола сата о нечему и да уживате у томе, а и да имате плод, онда не стајте ту. Онда се старајте и о другима. За почетак о животињицама, па онда и о људима. Прво оним најближим, па оним далеким око нас, па оним најдаљим који нас мрзе, па све до оних упокојених који требају наше молитве… Kоначни ниво љубави ћемо постићи кад не будемо имали никаквог интереса ни у чему. То је тешко, поготово кад нас систем учи интересу и користи.

Али се просто запитамо, да ли је могуће уопште човеку волети без интереса? Ако волимо Бога, то ћемо радити из интереса да се спасемо и да будемо са Њим, но ето га опет интерес, па макар спасење.

Постоји дакле један начин човеку да воли без интереса, а то је да постане сама љубав. А то се постаје кад се интерес избаци и кад нам узор буде мајка. Права, чиста мајка која воли своје дете више него себе. Отац пожртвовани који скаче у борбу са лавом зарад детета. Дакле, узори у љубави су родитељи – старатељи.

Ако је тако, онда имали или немали децу, будимо родитељи, тј. старатељи. Почнимо да се старамо без интереса! То је почетак савршене љубави!