Почео пост, а са њим и болести. Ових дана сви нешто болесни. И ето слушам како сви говоре да су то искушења… Да, али нисте ни свесни зашто.

Има оних који су стално болесни и који на телу свом носе доживотну борбу са истим. Е па, кад се разболимо, постанемо њима слични. Да мало видимо како је њима. Прекукамо ми тих пар дана, а од њих пак очекујемо да не прекукају живот?

Управо та наша тренутна слабост треба да пробуди у нама сажаљење, милост и доброту, па да помогнемо онима који имају доживотну слабост. Али не… Чим се подигнемо заборависмо све око нас, а поготово болесне. Е, Боже, зар је гордост у човека толико јака да га ни те тренутне опомене ништа добро не науче?

Но, то није све… Наша тренутна слабост нама открива не само колико ми волимо друге (тако што им  помажемо кад оздравимо), него и колико други воле нас.

“Кад смо Те, Господе, видели болесног, па те заобиђосмо?”

“Кад год учините једном од своје браће, мени учинисте!”

Позив на бригу о болесницима је јавно исповедање љубави према Богу које једино води кроз човекољубље!

Апостоли су се бринули о болеснима и сви Свети до данас. А ја сам се увек питао како то да људи иду на последњи најтежи испит од којег им зависи спасење у вечности, и знају питања и не спреме се за њега, и падну? Виђао сам то и на факултету. Знаш шта ће те Бог питати у страшни дан Суда Његовог, и баш те брига?!

Тешко нама…

Но, ајде да узмемо у обзир да се плашимо заразе по слабости вере и срца нашег, па нећемо да обиђемо друге, али можемо бар пустити поруку и питати неког како је. Зар не? Можемо ли купити килограм кивија или неког другог воћа и однети, окачити на кваку? Показати да маримо за друге.

Али не, само кад се ми разболимо онда нам буде криво што нас нико не обилази и не зове, а ми први то не радимо.

У селу на сахране, венчања и крштења иду они који су “задужени“. Ако си ти мене задужио, тј. био код мене, доћи ћу ја код тебе.

Не плашите се, драги моји православци, да обиђете болесног. То је велико дело пред Господом. За једно такво дело опраштају нам се многи греси. Јер једно је исповедити: неосетљовост, немарност, гордост, лењост, страх, а друго је отићи код болесног у посету. Одласком у у посету ми смо показали покајање за све те грехе. И само једним одласком код болесног сви ти греси нам се бришу јер показујемо да се кајемо што смо били лењи, неосећајни, немарни, горди, и што смо се плашили. Исповедамо веру у Бога, љубав према човеку, и носимо болеснику највећи поклон од свих, а то је нада.

Кад болесник види да сте му дошли и дали ветар у леђа он ће пре оздравити, и веза међу вама ће бити већа, а ако сте дошли и у име Божије, задужили сте га да се сутра и он стара о другима тако. И ето нама и болесника и неговатеља. Сви заједно у Царство Божије.

Овако ће многи закукати – ја бих чинио добро да сам имао коме чинити добро! Где су те прилике да ја чиним добро? А ето почео пост и болесних на све стране, и ето ти одмах прилика да о неком помислиш и да га посетиш или позовеш итд. Покажи да мариш.

Дакле, искушења у посту су наше созерцање да видимо колико је другима стало до нас, а њихова искушења су созерцање да видимо колико је нама стало до других. Свакако се отварају очи свима који хоће да гледају, а и уши да чују.

Но, видите, та наша брига и старање о немоћнима је управо икона спасења. И ми смо, видите, немоћни за живот вечни, па кад једног дана завапимо: “Господе, Господе”, немоћни да уђемо у Рај, а Господ ће нас  подићи као што смо и ми подизали друге за време живота нашег. Дакле, старање о другима је уједно и старање за наше спасење!

Сад кад вам рекох, ајд` у комшилук, и носите дарове и обилазите болеснике. Нека вам је благословен такав пост!