Отац Предраг Поповић

Мобилна апликација

Ваши омиљени текстови од сада и на Google Play и App Store-у



Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

Беседа у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора

Нико тако дубоко не може да потресе нас људе до Господ. Тиме што нас тако додирне у сам центар наше душе показује да нас најбоље познаје…

Замислите да познајете све људе свих времена: Од како је написана ова Kњига, од како је Господ рекао, а Његови јеванђелисти, апостоли, написаше, пронађе се сваки људски створ до дана данашњег. Тако дубоко може погодити своју децу само Отац.

И Господ овде говори Јеванђеље које није случајно на данашњи дан, јер данас почиње недеља посвећена оцима Првог васељенског сабора, и ово Јеванђеље управо сведочи о “овима који су Христови”: “Које Ти мени даде, а које ја чувам, које ја сачувах, и буди уз њих, за њих ти се молим”.

То су, браћо и сестре, апостоли, и њихови апостоли све до нас данас. Свако ко је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа он је апостол Господњи. Он је ученик Његов, јер се учимо науци Његовој док смо живи. Како напредујемо у животу и како нам Бог помаже такви смо, и само Бог има право да суди свакоме и нико више. а на намa је да помогнемо једни другима док узрастамо у љубави Божијој, у радости Божијој.

Први васељенски сабор је сазван у Никеји од стране цара тадашњег, Константина нашег Светог, и ту је било око три стотине светих отаца међу којима је био и епископ Мирликијски Чудотворац кога многи славе поготово код нас Срба, Свети Никола. Они су имали доста проблема са којима су морали да се суочавају, између осталог и расколи и секте, јереси са којима су се борили, и показали јединство. По том обрасцу и данашњи архијереји наше Српске православне цркве се сабирају и разматрају важна питања и гледају да своје стадо воде на прави начин.

С правом ми мислимо да то може много боље, међутим, када се узме у обзир наша људскост и слабост оних који нису данас са нама, ипак мора све то да сазри, све то мора полако. На нама као деци Божијој је да покажемо стрпљење у узрастању, не само једни у друге већ и у узрастању наше Цркве.

Многи, поготово они који су у расколу, мисле да је Литургија, Црква – таква каква је, и апсолутно не сме да се мења, не схватајући да она, Црква, није зграда, није институција, није храм, него живи организам, и то Тело и Крв Христова чији смо ми саучесници. И, усавршавањем таквог организма кроз време, ми сазревамо.

Али кад ми дођемо па упаднемо у ту гордост и ту прелест да осуђујемо свештенике, архијереје, патријарха и ко зна кога – онда заправо показујемо не само своју слабост, него своју припадност.

Не можемо служити два господара. Наш господар јесте наш Господ Исус Христос, Бог Отац и Свети Дух, који од нас тражи љубав, веру и наду.

Ми морамо да имамо љубави у овоме свету јер то највише недостаје. Љубави нам највише хвали данас. То је сунце које греје и отапа мржњу. А данас, велики је минус. Минус где су људска осећања замрзнута и окренута углавном сама према себи. А то није она права љубав где човек себи жели добро, већ она егоцентрична. Тај его и та гордост – то је звер која гута људске душе: Прво почиње од ваше, сопствене, стварајући вам слику о себи самима какви ви заправо нисте или не треба да будете. А када човек има извитоперену слику о самоме себи како ће расуђивати и на прави начин мерити другима? Јер гордост пројектује све наспрам самога себе, наспрам своје пожуде, насправ свог ега…

Потребна нам је такође вера, јер овај свет је, поготово данас, никада више него данас у страху, а верујте ми да су далеко тежа времена била него данас у овоме свету, када су наше мученике, како јасеновачке тако и све друге, клали и убијали, када је страх био велики, али тај је страх био присутан на том месту, а данас је присустан у целоме свету.

Владари, односно онај други господар, овоме човеку дао је све и онда му је запретио да ће му то узети ако не поштује мере овога света. И људи, зарад мало дужег живота, дужег конфора, одричу се и вере. Што кажу: “Продао је веру за вечеру”. А знало се да ми овде долазимо да се причешћујемо из истог путира, са вером.

Видите како је ова опака болест глобално, целу планету оковала у страх, колико људи данас пати од депресије. Како човек може бити депресиван, како човек може да се плаши било чега ако верује у Бога. Шта нам је све Бог дао: толико мириса, толико укуса, толико боја, толико песама. Рај за свако чуло наше, да би Њега прославили као Оца који воли своју децу. Подарио нам је и живот и нас ставио у овај Рај и ми смо опет незадовољни.

Вера нам мањка, слабоверни смо, и наравно безнадежни смо, јер не може овај свет да постоји без вере и наде, а нада се показује у црним моментима нашега живота, да Господ Бог нас воли, и да нас неће оставити, и да ће бринути о нама, и да сутра ће бити боље него данас.

На крају крајева, и да смо на самрти, утеха једина може да нам буде нада, а то је нада у живот вечни.

Нека сте ми живи и Богом благословени. Христос васкрсе!

Храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у В. Плани, 13. јуна 2021.

0 коментара

Prosledi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *