Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

Беседа на Јеванђеље о покајаном Закхеју

Закхеју, данас треба да останем у твојој кући.

То је  браћо и сестре позив свакоме од нас. Господ долази у наш дом. Данас. 

То није прича која се догодила негде па је ми сад причамо за лаку ноћ. Ово је прича упућена нама, данас. 

Замислите да је Закхеј рекао:“Нисам ја достојан Господе да ти уђеш у моју кућу. Немој ти да долазиш код мене. Нисам ја достојан, нисам се спремио. Следећи пут кад будеш долазио у Јерихон спремићу се, ти ме обавести, најави се, да средим кућу, па онда дођи“.

Мислите да тад није било таквих људи ту присутних? Наравно да је било. Али Господ је знао да се њима не обраћа, него једномод грешника, од великих грешника, човеку који је био болестан, и који је тражио спасење, али није знао како да га нађе.

Да он није тражио спасење, да није тражио Господа, не би се он попео на дрво. Био је мали, дебељушкаст, да је пао одозго пукао би као „бостан“.

Улице су тамо биле уске. Ризиковао је, попео се јер је хтео да види Исуса који је туда пролазио, и Господ је видео његову тежњу.

Господ гледа и нашу тежњу да пређемо њему. Али како да је види кад ми лежимо у кревету, нисмо дошли  у недељу на Литургију,како да нас помери,  и како да Бог дође у наш живот, како да било шта уради?!

А дођемо ли на Литургију, што и није неки велики труд наш, види нас Господе: Попесмо се и ми на дрво. Дођи и код нас грешних у кућу, у душу нашу се усели, у животе наше, и породице.

То је тај позив.

Увек ће бити оних који ће да гунђају да је грешном човеку дошао у кућу, да није достојан.

А ко је од нас достојан? Покажите ми једног човека који је достојан Христа, данас и било када од почетка света. Нико и никада није био достојан нити ће бити.

Достојан је онај који га зове и који га тражи и који каже: „Марана тха“. Господе дођи. И онда Господ ће одговорити.

Као и мајка која, док год дете спава, неће га дирати, а кад заплаче то јој је сигнал да је оно гладно, и даје му то „насушно“ хлеба да би дете опстало.

Тако ми у овом свету тражимо од Господа тај насушни хлеб. Шта је нама насушни хлеб?

Свака част свакоме на врлинама, на подвигу, све је то у реду, свако има своје интересе да буде подвижник овакав или онакав. Многи људи раде то због своје славе, да би се причало какви су они подвижници. Знате колико сам таквих људи упознао?

Кад сам био у Ђурђевим ступовима упознао сам оца Василија, диван свештеник, монах, који је пленио и окупљао народ својом харизмом, својом позитивношћу. Сања, каже, да једног дана буде у скинији, да оде ван манастира да се одвоји од свих, да се подвизава и ту служи Господу до краја свога века. Да би после неколико година напустио манастир, оженио се, имао децу… Нит је монах, нит је свештеник, шта би ?!

То је било гордо, није била смирена та његова жеља. То је било: „Ја ћу битивелики подвижник, људи ће да ми се диве“.

Свака част зато свакоме на подвигу, али сваки наш подвиг, сваки труд, сваку жетву – колико год да ми оремо и да се боримо против корова који ће изнова расти као да ту њиву никада нисмо обрађивали, а не коленима и поколењима уназад – једну годину да домаћин падне у кревете, не обради се њива и израсте трава као да никад није обрађивана.

Тако и двориште, тако и кућа, тако и држава – тако и душа човечија. Значи, увек морамо да радимо.

Није довољно да домаћин који има иметак буде у снази и да то обрађује, него мора и да размишља да ће једног дана да умре и да треба оставити неког ко ће ту земљу обрађивати,мора мислити о потомству. Исто тако мора чинити добра дела, јер ће једног дана доћи неко после њега па му их треба оставити у наследство.

А ми живимо као да за нама нема нико, једемо и градимо само за нас, која деца… Живећу како ја хоћу, која деца, нек се сналазе како знају…

Родитељи преваранти. Каже један: „Знаш оче, онај мој свашта направио“. Па ти си га учио, од кога је то видео. Још је и добар испао. Бог те погледао па ти није дао оно што си ти дао својим родитељима. 

Знамо за прошлост, живимо у садашњости, али и за будућност. Размишљамо мало унапред. Онда Бог види ту нашу тежњу и онда нам да.

Како можемо да будемо несрећни? Толико тога морамо да урадимо док смо живи. А то ће брзо проћи. То ће брзо проћи… Док лупите дланом о длан оде живот, и осташе само сећања, слике неке које поткрепљују и враћају сећања која поново извиру ко сам би, где и кад… И човек остане по страни: „Где сам био, како тако брзо живот оде?“

А неко то чак и не дочека. Преко ноћи га задеси смрт, он изненађен, разрогачених очију стаје пред Бога: „Шта би сад?!“

„Долазим код тебе у кућу“, рече  Господ Закхеју, а он скочи с дрвета, па каже: „Наравно Господе, изволи…“

Господ је и тада причао свима, и тим ученим људима који су рекли да је грешном човеку ушао у кућу. Ништа они нису Његове беседе чули, „на једно уво ушло на друго изашло“. Ништа се од речи Његових није закачило у душу њихову.

А Закхеј? Плаче, и каже: „Пола свог имања дајем и четвороструко враћам ако сам некога закинуо“.

„Данас је дошло спасење овој кући!“

Ако је то позив Христов, „да иде у кућу“,наравно да ћемо ићи у куће свих људи, и учених, и неучених, и неуких и гордих – па где се закачи та златна беседа.

Нека нам ово буде на поук, нека нам душа увек буде спремна. Можда већ данас се данас сусретнемо са Господом и да не будемо изненађени него да отворимо своја врата и кажемо: Господе добро нам дошао! Христос васкрсе!

0 Коментара

Проследи коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *