Благо вама ако нисте свесни колико је многима на овом свету тешко. Са каквим проблемима се суочавају и шта све дневно подносе.

Благо вама кад можете да се насмејете, посвађате са неким, имате жеље које се могу испунити, замерити некоме нешто итд.

Од сваког греха први наш грех је незахвалност, па онда остало.

Размишљам како да вам објасним те тешкоће, како да их наведем, како да их саставим. То је све претешко и изрећи, а камоли објаснити.

Но како год, рекао сам то више пута, захваљујте Богу стално, не будите толико размажени, отворите очи и погледајте око себе и молите се за те људе. А ако сте ви баш један од њих, знајте да други људи просто не знају како се ви осећате. Никад нису били у тој ситиацији и плаше се да у њој буду, па просто беже од тих људи и проблема. Ђаво их страхом отера и не да им да виде колико снаге имају у себи.

Да, просто је невероватно колико неки људи живе не знајући за шта их је Бог створио и шта све могу постати. Ђаво их страхом отера и скрене мисли са тога. Зато их немојте осуђивати.

Посебну тежину даје крсту то што жртва мора да буде јача од оних око себе и да носи те њихове слабости. Ах, колико сам то пута видео…

Заправо, сад само то и видим: слабости људи. Ваљда ми је то награда што сам спознао већину својих слабости.

Но, никад нисам бежао од оних на крсту. Не знам зашто, али сам стално стајао на страни слабијих, тлачених, намучених и посебно оних прогоњених. Такви ми и најпре приђу.

Дође неки човек које беше јак, моћан и важан у овом свету, али тек кад то више није. Пита ме жена што није дошао пре, а ја јој кажем: “Па једноставно је. Није био спреман да слуша!”

Кад је човек на положају он прича, па макар и празне приче и тражи да га слушају сви и тако никад неће до Бога. Зато га Бог сруши да би га ка Себи узвисио. Али кад се сруши и упозна Бога макар мало, ђаво му опет даје палицу овог света у руке и он је радо граби. Живи у свету тужан, знајући да тако не може пред Бога, жедан Бога, али живи са другим избором. Некад ту глад нахрани неким делима, али опет нема мира…

Драги моји, знам да је тешко. Осећам и носим ту тежину свакодневно са свима вама иако вас не знам. Једино што могу је да се молим Богу.

Али желим да вам кажем нешто што вам нико до сад није рекао, а то је суштина свега овога. Послушајте моје речи:

Никада вам молитве неће бити јаче од тог тренутка кад сте толико пали и кад вам је много тешко. Кад осетите да вам нема на земљи лека, па вас живот притисне на колена, а очи вам оду ка небу… Тад, у том тренутку, застане свет и Бог окрене лице Своје ка вама.

Тад је ваша молитва најјача. Не окрећите се земљи, јер ти људи немају моћ молитве као ви тад. На већој сте висини због тежине крста коју носите – зато вам они не могу помоћи. Са разлогом су вам очи ка небу, јер сте схватили да вам нико на земљи не може помоћи. Нека тада ваше речи буду искрене, јер ће загрмети универзумима. Бог тако призива Своје одабранике.

Остали се теше прашином, земљом – никад не гледајући ка небу, обећавајући помоћ тако беспомоћни. Запамтите моје речи.

Тако је и Господ на коленима пред распеће гледао ка небу и Отац Га је чуо.

Господ рече да је Он “пут”. Следимо, дакле, оно што је Он радио. А радио је то нас ради. Па чак и те речи: “Оче, зашто си ме оставио?!”, рекао је да нам покаже да је молитва најјача у том тренутку највећег очаја, драги моји.

Сад, кад погледате колико има таквих данас, онда другачије гледамо на свет. Колико има позваних данас кроз очај, патњу, бол, тугу, болест… Колико има заведених данас: послом, колима, кућама, пороцима…

Кога треба жалити? Ко је ту жртва, а ко слаб?

Но, иако је то тако, заиста вам кажем да је тешко. Зато благо вама ако имате на чему да будете захвални, али ако вам све остало падне, знајте да вас Бог спрема за сусрет са Њим.

Како год и шта год од та два било, човек увек треба бити захвалан – имао или немао на чему…